Proljeće - ljeto 2004

  KALJA (drama u 2 čina - odlomak)
  Memet Bajdur
 
 

(Ankara 1951- 2001.), suvremeni turski književnik, završio je studij sociologije na Bedford Collegeu u Londonu. Živio je u Ankari, Nairobiju, Madridu, Washingtonu i u pedeset godina života od kojih je više od trideset godina bilo posvećeno spisateljskom radu uspio je napisati oko 25 drama, veliki broj pripovjedaka i eseja, kao i prijevoda. Na stranicama za kulturu i umjetnost dnevnika Cumhuriyet pisao je kolumnu “Penal”. Počeo je pisati sa nekih 16-17 godina, kako je to sam običavao kazati, “kao i svako drugi kad se zaljubi, poeziju.” U žanru drame, sa čijim pisanjem je počeo pod utjecajem Ankarskog umjetničkog teatra koji je u to vrijeme doživljavao svoj vrhunac, okušao se sa svojim prvijencem Limun (Limon), dramom koja će već nakon svoje prve izvedbe u režiji Mušfika Kentera biti nagrađena. Uslijedile su drame Igračke usamljenosti, Republikanka (Cumhuriyet Kz), Orhideje na zgarištu (Yangn Yerinde Orkideler), Bamja s faširanim u pretisu (dopustili smo si da u bosanskom prijevodu ovoj drami dademo naslov Kalja) (Düdüklüde Kymal Bamya), Zeleni papagaj D.O.O, (Yeşil Papaan Limited Şirket), Kamion (Kamyon), Vladimir Komarov, Ljubav (Aşk), Ženska stanica (Kadn stasyonu), Konjanik s krinkom (Maskeli Süvari). Smatra se autorom čije su drame najviše izvođene i najduže ostajale na repertoarima više turskih pozorišta. Kako u jednom tekstu navodi Ajšegul Juksel, zajednička odlika njegovih drama je u tome što su situacije sa žestokim dramskim potencijalom smještene u međuprostor i međuvrijeme. Mine Kirikkanat, u tekstu objavljenom u dnevniku Radikal povodom Bajdurove smrti, ističe Bajdurov jezik, promaknut kroz likove koji “govore”, i veli da ključ dramskih likova jesu njihovi dijalozi. On kroz govor likova ocrtava njihov karakter, maksimalno koristi potencijale maternjeg mu jezika, igra se njime, ispituje ga. Upravo u tajnama jezika je skriven i ključ teksta između redova, kritike, ironije, podsmijeha. Jezik njegovih likova se katkada pretvara u muziku. 

Pripadao je krugu turskih intelektualaca kojem pripadaju i nama već poznati Adalet Agagogu i Orhan Pamuk. Bajdur je bio jedan od utemeljitelja Međunarodnog sredozemnog teatarskog instituta.

U ovom broju Odjeka objavljujemo odlomak iz Bajdurove drame Kalja, za koju možemo zahvaliti autorovu sinu Junusu Bajduru kojem je ova drama i posvećena, i Njenoj ekselenciji Sini Bajdur, supruzi rano preminulog autora. (A.Š.J.)

 

 

Tragikomedija za Junusa Bajdura

 

Memet Bajdur

(Bamja s faširanim u pretisu)

Bosanski naslov: Kalja

(drama, 2 čina)

odlomak

 

Likovi:

Fazilet: Debeljuškasta žena pedesetih godina. Udata

Ajnur: Mršavica od četrdeset pet. Raspuštenica. Faziletina sestra.

Džemila: Faziletina služavka, tridesetih godina. Mila, znahorka.

Indži (Bisera): Punačka žena pedesetih godina. Udata. Faziletina susjeda.

Nilgun: Faziletina kćerka. Tek završila studij.

Hamijeta: Punačka žena pedesetih godina. Biserina prijateljica.

Ugur: Poštar, tridesetih godina. Nilgunin prijatelj.

Fahrudin (Fahrudin): Starac sedamdesetih godina. Ugurov djed.

 

Kalja je crna komedija. Ako se prvi čin treba igrati kao komedija, drugi čin treba ostaviti gorak utisak. U drami treba biti korištena horska ili instrumentalna turska narodna muzika. Za rekvizitu igre i kositim valja koristiti viklere, kreme za lice i ruke, papuče, šlafroke, tablete za smirenje, želudac, tablete protiv zatvora, tablete koje izazivaju sitost, pudinge, kolače, modne i tračerske časopise.

Žene trebaju igrati maksimalno realistično, bez pretjerivanja i naglašavanja komičnosti. Koliko god je moguće, režiser im ne treba pristupiti s podsmijehom i s visine, već sa pokušajem da te likove prihvati kakvi jesu.

Nadam se da se ova drama neće dopasti onima koji vole kalju.

1. čin

(Zavjesa. Svjetlo. Prosječan stan u prosječnoj zgradi u nekoj osrednjoj gradskoj četvrti. Iz pokućstva je odmah jasno da tu žive ljudi koji pripadaju srednjoj klasi. Trpezarijski sto, fotelje, kauč, klubski sto, bife. Sve je visoki sjaj, i sve je “garnitura”. Zavjese sa cvjetnim dezenom. Telefon. Radio. Kod vrata, na podu, televizor okrenut prema publici, sa prebačenom šnjurom, spreman za odnošenje na popravak. Na zidu par slika, kalendar sa fotografijama. Slike su kopije: uplakano dijete, pijani starac bludećeg pogleda, pejzaž – more i talasi, seljančica sa testijom na ramenu. Na radiju sladunjava instrumentalna narodna muzika. Jutro. Na sceni, iz nepoznatih razloga, atmosfera koja podsjeća na ženu. To znači da razuman gledalac čim se zavjesa podigne može shvatiti da žene vladaju u ovoj drami. Muški dio porodice oko 8,30 otišao na posao. Kućom do večeri vladaju žene. Miris preprženog hljeba. Prve jutarnje cigarete. Gospođa Fazilet podavila noge i čita novine. Vjerojatno čita horoskop. Punačka gospođa pedesetih godina, voli da pametuje. Od škole ima SSS. Domaćica je, ali nikad nije ništa radila, niti u kući niti na drugom mjestu. Nekada je mila, nekad mrska, nekada komična, obično dosadna i zbog svega toga voli pametovati. Ovu posljednju osobinu osobito podvlačim, jer nema teme o kojoj gospođa Fazileta ne raspravlja. Kroz čitavu predstavu svira narodna muzika i kola. Apsolutno nema novokomponirane (arabeskne) muzike niti lagane turske muzike. Trebaju se čuti pjesme u interpretaciji manje poznatih radijskih izvođača. Na nekoliko mjesta se može čuti bučna narodna muzika. Treba koristiti jedan ili maksimalno dva žanra u muzici, a gotovo sve treba biti izvorna “ala-turka”. U ovoj drami je veoma bitan kostim. Fazileta, Ajnur i Bisera su do kraja predstave odjevene u šlafroke sa cvjetnim (ili tigrastim) dezenom. Različiti smiješni šlafroci, sa aplikacijama, stari, novi, jednostavni ili upadljivi. Crni, crveni, zeleni, boje leda, narandžasti, boje jorgovana ili žuti, gomila šlafroka koji se koriste kako bi prekrili neuobličeno tijelo. Tokom čitave predstave presvlače šlafroke, i nijednu od njih tri ne možemo vidjeti ni u čemu drugom osim u šlafrocima.)

 

Fazileta: (Sjedi na kanapeu i čita neki cvrkutavi šareni magazin, sa radija se čuje alaturka muzika.): Džemilaaa! Džemilaaa! Kuhaš li ti kahvu il’ variš goveđe kosti!?

Džemila: (Javlja se iz kuhinje) Plin nakav slab, moja Fazila! Tanak plin, pa...

Fazileta: (Za sebe) Biva, plin joj slab. Znam i kad bi budi jak pritisak, pa po sahata joj treba da napravi kahvu. Pravi mahsuziju! (Ponovo gleda u novine.) Ova mi se posrala u jutarnji ćejf. (Viče) Džemilaa, jes’ to otišla u Brazil po kahvu!?

Džemila: (ulazi sa šoljicom kahve) Prije su govorili “jesi l’ u Jemen otišla”?

Fazileta: Evo, majke mi, podne, uhljupko jedna!

Džemila: Moja Fazila, jako deset i petn’est.

Fazileta: Uf, vrijeme nikako proć.

Džemila: E tako ti je ponedjeljkom. Hoću l’ ti donijet lak?

Fazileta: Donesi. Modri. (Džemila se smije, izlazi)

(Fazilete pijucka kahvu i šetka po dnevnom boravku. Na radiju počinje neka narodna igra. Sa šoljicom u ruci počinje polagano igrati, i postepeno je igra uzima pod svoje. Spušta šoljicu i počinje igrati trbušnjak “do daske”. S lijeve strane ulazi Ajnur. U šlafroku. Na trenutak zastaje i gleda u Faziletu kako igra trbušnjak. Potom se pridružuje i počinje igrati. Dvije žene u ponedjeljek ujutro u deset i petnaest, jedna naspram druge u dnevnoj sobi igraju trbušnjak. S desne strane ulazi Džemila sa lakom u ruci, smije se.

Fazileta: (Kroz  smijeh se sruči na fotelju.) Joj, skroz sam pomahnitala, Bogami!

Ajnur: Još se nisam ni umila, majke mi, ovo mi dobro došlo ko jutarnja gimnastika, šikidim, šikidim... Džemila?

Džemila: Molim, Ajnur?

Ajnur: Jeste doručkovale?

Džemila: Fazila je pila kahvu...

Fazileta: Pustila me da dva debela sata čekam radi šoljice gorke kahve.

Džemila: Petnaest minuta! Šta ću kad plin dihuće ko na samrti!

Ajnur: Ako hoćeš dobru kahvu, valja je peć na blagoj vatri.... Jeste doručkovale?

Fazileta: Pred zoru sam popila čašu mlijeka.

Džemila: Mora da te nadulo.

Fazileta: Uh, jašta je. Nisam znala šta ću sa sebe. Džahit se probudio kol’ko sam puštala vjetrove.

Ajnur: Joj, baš vala, muka!

Fazleta: Vjetar, pa opet vjetar. Ustanem i pređem ‘vamo.

Ajnur: Čula sam.

Fazileta: A što nisi došla kod mene?

Ajnur: Moja ti, u ta doba ne znam jel’ sanjam, jesam u japanskim vrtovima ili sam se ispela na Čamlidžu.

Džemila: Hoću li ti prepržiti hljeb?

Ajnur: Jednu krišku. Tanku.

Džemila: (Fazileti) Hoćeš i ti jednu?

Fazileta: Neću.

Ajnur: Kupila sam i potpuno nemasnog sira. Donesi mi i njega.

Džemila: Čaj vreo stoji.

Ajnur: Prolij ga!

Džemila: Šta?

Ajnur: Prolij ga, operi čajnjak i napravi novi.

Fazileta: (Ajnuri) Joj, da si bogdo došla kod mene.

Ajnur: Bojala se da me ne čuje Džahit.

Fazileta: A šta bi bilo i da je čuo?

Ajnur: Ma neću vala da mi gleda dekolte! (Smiju se)

Fazileta: Uh, uh! I da vidi i da ne vidi, njemu svejedno. Taj ti nema kuveta ni iš kazat!

Ajnur: Bona, nisam u ta doba skontala jel ti puštaš vjetrove ili ti ih čojek pušta. (Smiju se). Ionako sam imala more.

Džemila: Nemojte mi dirat Džahita. Odmah na njega.

(Tišina)

Fazileta: Ti idi napravi čaj, preprži hljeb. Hajd više!

Džemila: Fazila, hoću l’ tebi ogulit jednu narandžu?

Fazileta: A-ah!

Ajnur: Džemilice, dok mi budeš spremala doručak, skuhaj mi jedno jaje! Može?

Džemila: Jel’ da bude poživo?

Ajnur: Ne. Nek bude tvrdo.

Fazileta: Za deset godina nije naučila da kaže mehko kuhano jaje!

Džemila: Ma znam, al mi šega.

Fazileta: A šta ti je tu šega?

Džemila: Kazat mehko jaje.

Fazileta: Hajd, ti, curo, idi za svojim poslom.

(Džemila izlazi, prigušeno se smije. Fazileta se vraća novinama, malo čita, počinje se smijati.)

Ajnur: Šta bi?

Fazileta: Ima jedan tekst o frengiji.

Ajnur: Zar to čitaš rubriku o veneričnim bolestima?

Fazileta: Ma jok. Rubrika Doktor vam odgovara... Frengija je, kako joj ime govori, biva bolest karakteristična za strance.

Ajnur: Tačno. Franci. Frengija. Francuska bolest.

Fazileta: Englezi su je ranije nazivali Francuskom groznicom. Francuzi su je nazivali Njemačka bolest. Firentinci su je zvali Napuljskom vrućicom. Japanci su je imenovali kao Kineska bolest.

Ajnur: Niko je ne smatra svojom, jel’ de?

Fazileta: Kroz stoljeća su je svi počeli nazivati sifilisom. Osim nas.

Ajnur: Jel’ de, u nas je još zvanično frengija?

Fazileta: Jest. Zar nije smiješno?

Ajnur: E baš smo čudan narod.

Fazileta: (Čita) Nagrada za poštenog nalazača moje tambure!

Ajnur: Izmišljaš!

Fazileta: (Kroz smijeh) Majke mi, ne izmišljam, piše. (Čita) 4. januara u petak uveče pred ulazom u Kafe Semiramis na Osmanbeju izgubljena tambura. Nalazač ili onaj ko zna nalazača bit će dobro nagrađen.

Ajnur: A što su čovjeku ukrali tamburu?

Fazileta: Sve puno lopova. (Čita) Kompletna organizacija sahrana.

Ajnur: E, molim te, nemoj na sabahu!

Fazileta: Bona, ja ove novine svako jutro iščitam do malih oglasa. Šta ću, navika. Ako svako jutro po sahat ne čitam ove novine, isto ko da mi nešto fali.

Ajnur: Zar sat vremena traje čitanje tih novina?

Fazileta: Sat i dvanaest minuta.

Ajnur: Kako se zvaše onaj momak?

Fazileta: Ko?

Ajnur: Onaj zgodni, pametnjaković što je juče dolazio s Nilgunom?

Fazileta: Bogati gdje ti je on pametan i gdje je zgodan? Hasan ti je došlo, iz provincije!

Ajnur: Pogled’o u ove novine... Pa veli: “Ovo su novine za čitaoce koji prave grimase dok čitaju!”

Fazileta: Još jedna nepodobština! Mjesec dana leta za Nilgunom, al... Ako mu se ne dopadaju moje novine, nek ne dolazi!

Ajnur: Ma zgodan, bona, momak....

Fazileta: Džahit tog momka nimalo ne voli.

Ajnur: Džahit đuture ne voli Nilgunine momke.

(Džemila ulazi s tablom. Masline, sir, hljeb, čaj, jaje.)

Džemila: Izvoli, Ajnur. Prijatno.

Ajnur: Hvala ti, Džemila, zdrava i živa bila.

Fazileta: A, Boga ti, pravim li ja ikad grimase dok čitam novine!

Ajnur: Pusti, Fazileta, tako ti Boga...

(Dok Ajnur doručkuje, neko zvoni na vratima. Džemila otvara. Ulazi Bisera, odjevena u šlafrok sličan Faziletinom.)

Bisera: Dobrojutro! Uf, vala, dok sam onog svog jutros isputila, mrak mi pao na oči!

Fazileta: Tako ti je kad si udata za privatnog poduzetnika, moja Bisera. Njima još na samom početku treba nać pos’o od devet do pet.

Bisera. Fazileta, u pravu si, tako mi Boga!

Ajnur: Biso, jesi doručkovala?

Bisera: Još pitaš. Osman traži da se sto za doručak postavi, onda mene metne predase, pa sahat vremena truni, te državni problemi, te naftna kriza, te inflacija, te liga prvaka, te lokalni izbori, te aktualna situacija u Poljskoj, joj, muka mi više, davi, udavi me natenane, te naš deficit u spoljnoj trgovini, te kako novi lijek protiv začepljenja krvnih sudova izaziva proliv, te kako upotreba maslaca nema veze sa holesterolom, te nove ljubavi Mehtap Mete, pa onda kako treba vodit državu i ko je treba vodit, sat vremena priča ne prestaje.

Fazileta: Kome?

Bisera: Čuj, kome će, bona, neg’ meni.

Fazileta: Trebala si ti to od početka pritegnut. Vazda sam ti govorila.

Bisera: Bogami sam iz dosade pojela tri kriške namazane medom i puterom. Naravno, nek’ dijeta oprosti...

Ajnur: Života ti, šta se ljutiš na Osmana. Nemoj ga slušat i gotovo.

Bisera: (pametuje) Duri se, draga. Ako ne gledam u njega ko u sveca, ako mu ne klimam glavom na svaku, naduri se ko dijete.

(Džemila maše glavom i smije se he-he-he.)

Fazileta: (Džemili) A što se ti smiješ?

Džemila: Onaj moj sa mnom ujutro i ne progovori.

Ajnur: Šta tu ima smiješno?

Džemila: Metne me u krilo kad pije čaj, pa me mazi.

Fazileta: Aaaah! Slušaj Džemila, ti si se već dobro pomamila.

Bisera: (Smije se) Joj, Fazileta, joj super je, bona, pusti je nek’ ispriča!

Ajnur: Sasvim normalno. Neće zar onaj tvoj pričat o deficitu u spoljnoj trgovini. Gdje on radi?

Džemila: Pitaš za Mahmuta?

Ajnur: Aaa-ha.

Džemila: Portir u Ministarstvu finansija.

Fazileta: Jesi izvadila veš iz mašine i prostrla na balkon?

Džemila: Još nisam ni metla u mašinu.

Fazileta: A štoooo?

Džemila: Ti mi ne daš da je barnem.

Fazileta: Džemilice, samo sam ti rekla da se ne igraš s puljkama na mašini.

Džemila: Hoću l’ sav prljavi veš metnut u mašinu?

Ajnur: Šta pričaš?

Džemila: Sve sam već razdvojila prema bojama, imaju tri hrpe.

Fazileta: Onda ćemo ih danas oprat hrpu po hrpu.

(Ulazi Nilgun. Lijepa, mlada djevojka. Farmerice, košulja, u rukama joj telefonski imenik.)

Nilgun: Dobro jutro, svima dobro jutro!

Bisera: Dobro jutro, duša moja!

Ajnur: Dobro jutro, Nilgunčice!

Fazileta: Uranila, poranila! Sabahajrula gospođice!

Džemila: Odoh se ja pobrinut za onaj veš. (Izlazi)

Nilgun: Je’l me ko zvao?

Fazileta: Zvao te Robert Retford.

Nilgun: Molim te, mama!

Fazileta: Zvao te i Al Paćino. Al te Hasan nije zvao!

Ajnur: (Nilguni) Ko će te, kćeri, zvat sabahile?

Bisera: Ko treba da zove zvaće! (Smiju se)

Fazileta: Da neće ćuskije padat?

Nilgun: Što?

Fazilet: Za tebe je ovo cik zore. Budući da si u ovo doba odjevena, i da si svojim prisustvom izvoljela počastiti plavi salon... mora da ima nešta plaho važno.

Nilgun: Mama?

Fazileta: Ja, draga moja.

Nilgun: Šta ti misliš... bi l’ se ja udala?

Fazileta: Po mom mišljenju, ne bi to bilo loše. Zabavljanje, na sve strane samo zabavljanje. Prvo se udaj, pa se onda zabavljaj!

Bisera: Bona, Fazileta, nemoj dijete smetat s pameti, ako Boga znaš.

Fazileta: Ona je svakako smetena s pameti taman ‘nolko kol’ko se može s pameti smest.

Nilgun: Postavila sam ti, ba, jednostavno pitanje!

Ajnur: Jednostavno? To ti jednostavno! Udaja nije jednostavna stvar, moja Nilgun!

Bisera: (Pametuje, posprdno) Slušaj ti, dijete, tetku Ajnur. Nije brak jednostavna stvar. Heh, heh, heh!

Nilgun: Molim vas, za ime Boga, muka mi je više. Mama?

Fazilet: Molim?

Nilgun: Jutros će mi doć gost.

Fazileta: Dobro, nek dođe. Je l’ Hasan?

Nilgun: Ugur.

Fazileta: Ugur? A ko je Ugur, dijete?

Ajnur: Nilguuun?

Nilgun: Stari prijatelj. Iz gimnazije. Sad je poštar.

Fazileta: Kako?

Nilgun: Šta ti znači to Kako?

Fazileta: Rekla si da je poštar, pa...

Nilgun: Jeste.

Bisera: Dušo, slobodno pričaj s nama... tvoj prijatelj... je l’ pravo poštar?

Ajnur: Poštar, misliš, poštar, pismo, paket, telegram....

Nilgun: Da.

Fazileta: (Kao da plače) Joj, majko moja, šta će me sve snać?

Ajnur: Je l’ makar zgodan?

Bisera: Ja sva treperim (podriguje) da djevojka plemenitog porijekla kao ti bude bliska sa nekim iz nižih društvenih slojeva... to je tako lijepo... tako plemenito!

Nilgun: Otkud sam ti ja plemkinja?

Fazileta: Dušo, ti si najslađi i najmlađi član jedne otmjene, plemenite porodice!

Ajnur: Po mom mišljenju nije neka pljačka da se sekaš s poštarom.

Bisera: A što to? (Podriguje) U filmu Nemoguća ljubav je to bilo k’o med!

Nigun: A šta je bilo?

Bisera: Momak milioner oženio se s djevojkom s ulice.

Nilgun: Ja nisam milionerka...

Fazileta: Nisi ni momak! Al ti je prijatelj poštar!

Bisera: (Podriguje) De nam malo ispričaj. Kako ste se upoznali?

Nilgun: Ne znam.

Fazileta: Eto ti ga sad!

Nilgun: Otkad znam za sebe poznajem Ugura. To mi je dobar prijatelj.

Bisera: (Podriguje) Je l’ zaljubljen u tebe?

Nilgun: Ko je spomeno ljubav?

Ajnur: Ono što bi za tebe bilo ispravno...moja Nilgun, jest da budeš prijateljica sa kakvim inženjerom, bisnismenom, šta ja znam, sa kakvim bankarom, direktorom javnog preduzeća ili najbolje, sa kakvim diplomatom.

Džemila: (Ulazi s desne strane) Gospođo, hoćeš zvat majstora za televiziju?

Fazileta: Uuuh, ja zaboravila! A nema fajde zvat ga iza pola deset!

Bisera: Šta je bilo?

Fazileta: Pokvarila se televizija. Svijet nam se prevrn’o.

Džemila: Nismo mogle odgledat kraj Tristane!

Fazileta: Draga, donijeću kasete. Gledaćemo.

Ajnur: Tako već tri dana nismo mogle gledat ni Patnja ovakve ljubavi.

Džemila: A ni emisiju Selo veselo.

Bisera: Vala kuća bez televizije nikako ne može.

Ajnur: Može, može, al teško.

(Zvono na vratima)

Nilgun: Ups, Ugur je!

Džemila: Hoću l’ ja otvorit?

Nilgun: Ti čekaj. (Fazileti) Ugur će dovest dedu.

Fazileta: Dedu? Gdje će ga dovest?

Nilgun: Ovamo.

Fazileta: Opsasaaa! Dobro nek ga dovede, al otkud to sad kćeri?

Nilgun: Valjda nema nikog ko bi mu danas do četiri pripazio dedu! Zamolio mene. Bezazlen je, veli, kod vas će sjedit u ćošetu. Ja rekla dobro.

Fazileta: Je l’ to reko bezazlen?

(Zvono na vratima)

Ajnur: Je l’ mu to dedo mahnit?

Bisera: (Smije se) Da mu hoće nenu nabit!

(Sve se smiju)

Nilgun: A draga, što bi bio mahnit! Samo malo star.

(Zvono na vratima)

Džemila: Gospođice, odlučite hoću li otvorit.

Nilgun: Ja ću. (Izlazi)

Fazileta: E samo mi je ovo falilo na sabahu!

Bisera: Danas će mi iza podne doć Hamijeta.

Fazileta: Džemila?

Džemila: Izvoli?

Fazileta: Posluži nam kakao, i donesi kekse sa kokosom, haj moja ti.

Džemila: Kakao, keksi s ko-kosom... zar ima keksa ko s kosom?

(Izlazi, tronda. Dok Džemila izlazi, sa druge strane ulazi Fahrudin. Starac sa nekih sedamdeset pet godina, stasit, mio. Otmjeno odjeven. Na glavi ima crni borsalino kačket. U ruci nezapaljena cigareta.)

Fahrudin: Je l’ ovo javna kuća?

(Žene vrisnuše i poskakaše na noge. Na vratima se zbunjeni pojavljuju Ugur i Nilgun)

Nilgun: Šta vam je? Što vrištite?

(Tišina)

Fahrudin: (Nilguni) Pit’o sam ih imaju l’ vatre. (Pokazuje cigaretu u ruci.)

Nilgun: Šta tu ima?

Fahrudin: Otkud ću ja, dijete, znat?

Fazileta: (Nilguni) Kćeri, hoćeš li gospodina upoznati s nama!

(Bisera se kikoće, Ajnur namješta šlafrok.)

Nilgun: Čika Fahrudin. Djed mog prijatelja Ugura.

Fazileta: Drago nam je.

Fahrudin: (Skida kačket i pozdravlja dame) Ja i moj kačket. I nama je drago.

Ugur: (S osmijehom, stidljivo) Hm, ovaj... ja  sam, ovaj, prijatelj Vaše kćerke.

Fazileta: Onaj što je dostavljač pošte?

Ugur: Sad zasad sam poštar.

Bisera: Sad zasad. A šta ćete poslije bit?

Ugur: Nadam se da ću konobarisat u spavaćim kolima.

Bisera: Svaka čast. (Fahrudinu.) Da vam je zdrav i živ, imate slatkog unuka.

Fahrudin: Živ’la ti meni, lutko. A đe su tvoji unučići?

Ugur: Dedo! (Biseri) Izvinite ga. Nekad ovako odluta.

Ajnur: Gdje odluta?

Fazileta: Odluta, naprimjer, pa u našu kuću zaluta.

Nilgun: Čika Fahrudin će danas do četiri biti naš gost.

Fahrudin: (Fazileti) Odnekle ste mi poznati, ko da sam vas negdje zrakn’o? Jeste li ikad boravili u Adani?

Bisera: Joj, dobar je!

Ajnur: Draga, šta mu je dobro? Bože sačuvaj?

Fahrudin: Sačuvaće.

Ajnur: Molim?

Fahrudin: Sačuvaće.

Ugur: Deduka, molim te... obeć’o si mi, znaš?

Fahrudin: Ko si ti sinko? Radiš li ti u ovoj kući?

Ugur: Gotovi smo!

Nilgun: (Fahrudinu) Izvolite sjesti. Jeste za čaj?

Fahrudin: Hoću čaj, al samo ako će mi dat ova koka iz Adane... (pokazuje na Faziletu)

Ugur: Dedo!

Fazileta: Džemilaaaa!

Nilgun: Mama, ne viči!

Ajnur: Šta ćemo do čet’ri?

Bisera: E super je! Hamijeta obavezno mora doć. Ovo ne smije propustit. Odoh joj ostavit poruku na vratima, pa ću se odmah vratit. (Izlazi.)

Džemila: (Unezvijereno ulazi.) Izvoli?

Fazileta: Gdje nam je kakao?

Fahrudin: Jest, gospođo, uvažena gospodična Džemila je do neba u pravu! Je l’ gdje nam je kakao? Gdje je? Gdje su oni nasmiješeni uvozni keksi sa kokosom? Kamo one stare pjesme i dvotonske pjevačice telećeg pogleda? Žene... da vam ovo kažem, da izvinite, ja volim žene kako znam za sebe.

Ugur: Ja moram ići.

Nilgun: (Smije se) Hajd ti, ne brini. Vidimo se predveče.

Ugur: (Fazileti) Drago mi je što smo se upoznali.

Fazileta: (Nilguni) Kćeri, od tebe nikad neće bit čovjeka.

Fahrudin: Cijenjena gospođo, duboko se nadam da se Vaša kćer neće pretvoriti u muškarca.

Ugur: Odoh ja.

Fahrudin: Sretan ti put Veliki Čovječe! Kralju Pirata! Prenesi nam plamen mjesta koja budeš vidio! Pripovjedajući o avanturama sa svojih putovanja prosvijetli naše zalutale duše! Kazuj nam o pjeskovitim prostranstvima punim slonovače i zlata! Pričaj nam o letećim ribama koje su nalijetale na tvoja jedra, o sirotim mornarima koji su za leteće ribe mislili da su one nešto sasvim drugo, o fosfornim morama, o Jan Lafitu koji je odvijačem sa drškom na njegovim plećima dvadeset pet godina lutao po Sredozemlju, Atlantiku, Karibima, Pacifiku i Indijskom okeanu, i na licu mjesta ubijao svakoga ko bi se nasmijao njegovom odvijaču sa drškom na plećima. E dobra, stara vremena! (Najednom se okreće Ajnur) Imate vatru?

Ajnur: Nemam, dobro sam.

Fahrudin: Čestitam. Tražio sam da zapalim cigaretu.

Ugur: Odoh ja.

Nilgun: Dobro, idi više.

Ugur: Predveče ću navratit i preuzet dedu. Hvala ti, Nilgun. Ti si kraljica. Vazda si bila! (Poljubi Nilgun i trčeći izlazi)

Fazileta: Poljubi on tebe.

Nilgun: Jest, ne može se baš kazat da me poljubio, ali kao da me poljubio.

Fahrudin: To se zove poštarev poljubac.

Fazileta: Šta? Šta to?

Fahrudin: Poštarska pusa!

Fazileta: To prvi put čujem!

 

S turskog prevela:

Amina Šiljak-Jesenković

 

be nikad ni jedan poštar nije poljubio.

Ajnur: (Džemili) Šta ti tu još stojiš k’o drvena Marija?

Džemila: (Začuđeno) Slušala šta gospodin priča.

Fahrudin: Je’l tebe, ćeri, ikad poštar poljubio?

Džemila: Otkud ću ja znat, moj amidža! (Srami se, prenemaže se)

Fahrudin: Je l’ te poljubio, il’ te nije poljubio?

Džemila: Bezbeli me poljubio. Jednom-dvaput.

Ajnur: Još jednom ja dvaput!

Fazileta: Dobro, dobro.

Nilgun: (Džemili) Džemilice, možeš donijeti kakao.

Džemila: Sramota ako kažem da me poljubio, sramota ako kažem da me nije poljubio! Eto šta ću, jest me poljubio, jest dina mi imana, poljubio me... Il je bio poštar, il smetljar, al me jest poljubio. I to baš me fino poljubio! I nek me vala poljubio!! Nek sam ja živa i zdrava, ja zažmirila, srce otvorila, nisam ja njega poljubila, al’ mu nisam ni branila da on mene poljubi. Grijeh na moju dušu! A plaho je bilo! (Gleda oko sebe.) Evo sad ću vam donijet kakao. (Izlazi)

Fazileta: Šta ćemo sad?

Fahrudin: Ja pospan. (Pruža noge, zatvara oči, uranja u san, tiho, kao dijete).

Fazileta: (Nilguni) Kćeri, ja ću zbog tebe dobit srčani udar!

Nilgun: A što to? Bona mama, pa zar nije sladak dedica?

Fazileta: Jašta je. Baš sladak. Ha je na vrata, pit’o “Je l’ ovo javna kuća?“

Nilgun: (Smije se.) Čim vas je u ova doba vidio u ružatim šlafrocima, moralo mu je to naumpast.

Ajnur: Slušaj, Nilgun...

Fazileta: Kćeri, ti si baš prevršila mjeru!

Nilgun: Bone, ne razumijem što se vrijeđate?

Fazileta: Ko se vrijeđa, kćeri, tobe ja Rabi, tobe estagfirulah!

Bisera: (Ulazi, u drugom, još šarenjem šlafroku) Hamijeti sam ostavila poruku na vratima. Napisala joj da sam na broju sedam, i da dođe ‘vamo. Jel to čikica zasp’o?

Fahrudin: (Ležeći, ne otvarajući oči) Ćaća ti je čikica!

Fazileta: Je l’ ovaj udaren mokrom čarapom?

Nilgun: Mama, bona, zar se tako govori?

Ajnur: Bona ne bila, nema šta čovjek nije nagovorio otkako je doš’o, kako se nećeš na njeg naljutit? Ima li ovo ženu?

Fahrudin: Ja bruke i sramote! Prvo i prvo, kad se govori o ljudima, onda se ne kaže ovo. Drugo i drugo, pitam li ja imaš li ti muža?

Ajnur: Aaa, Bože sačuvaj!

Fahrudin: Ne pitam, jer se vidi.

Ajnur: A šta se to vidi?

Fahrudin: Da si pušćenica.

Bisera: Tako mi Boga, k’o da je dobri!

Fazileta: Moja Bisera, ti k’o da nikad nisi ni u putu čula kakvi su dobri?

Ajnur: Po čemu se pozna da sam ja pušćenica?

Fahrudin: Zar nisi?

Fazileta (Nilguni): E jesi mi ga zorom zasrala, i šefa i stanicu.

Nilgun: (Ljubi Faziletu) Nemoj se ljutit, dušica moja!

Fazileta: Taman mislim otarasila se onog provincijalca, kad sad ispliva poštarče... i to ti malo, pa mi još u kuću dovodiš njegovog suludog dedu.

Fahrudin: Ja bruke i sramote. (Otvara oči)

Fazileta: A šta ti je to molim te sramota?

Fahrudin: Ti ne primjećuješ, ali sve što više govoriš takve stvari, zadnjica ti sve veća i veća.

Fazileta: Bezobraznik!

Fahrudin: Vidi, vidi, evo sad još malo narasla! Golemguza troguza!

(Bisera i Nilgun se smiju)

Fazileta (Biseri): Što se ti draga smiješ? Šta tu ima smiješno? Je l’ to tvoja guzica manja od moje?

Bisera: Zaboga Fazileta, hoćemo l’ to sabahile mjerit guzove?

Fahrudin: Džemilaaa!

Fazileta: Aaah! Daj mi Bože da ostanem pri pameti!

Ajnur: E sad, što je dosta, dosta je!

(Ulazi Džemila)

Džemila: Reci amidža?

Fahrudin: Napravider mi jednu gorku kahvu.

Džemila: Pravila sam kakao pa...

Fahrudin: Pusti sad kakao, nek kakao pričeka. Ti meni napravi kahvu. Donesi mi, pa onda nastavi s kakaom. (Džemila se smije)

Ajnur: Što se smiješ?

Džemila: Šta ću napravit, gazdarice?

Nilgun: (Džemili) Napravi ono što ti čika Fahrudin traži: Kahvu bez šećera!

Ajnur: (Fahrudinu) Kako se na meni vidi da sam pušćenica?

Džemila: (Ajnuri) Malo se hujiva, pa po tom...

Bisera: (Džemili) Ti šuti, je l’ te ko šta pit’o?

Fahrudin: Džemilaaa?

(Fazileta se smije, svi je pogledaju, ušuti. Ne uspijeva se savladati, ponovo prasne u smijeh.)

Fazileta: (Džemili) Idi napravi gospodinu kahvu.

Fahrudin: (Biseri) A kako se ti zoveš?

Bisera: Bisera.

Fahrudin: (Zagleda se u Biseru) Bona pa ti misliš da ja baš ne znam šta je biser!

Bisera: A šta bi to trebalo da znači? (Fazileta se smije). Što se ti, ba, smiješ?

Fahrudin: Ko biva Bisera!

Džemila: Meni moj Mahmut tepa dragulju moj- biseru moj - briljantu moj.

Bisera: (Podriguje) Nisam ja sebi birala ime.

Fazileta: (Džemili) Cura, ti idi za svojim poslom!

Džemila: Dobro. (Za sebe) Jedna kahva bez šećera, četiri kakaoa s mlijekom! (Izlazi)

Fahrudin: Da si ti sebi birala ime, kako bi izabrala?

Bisera: Dženeta.

Fahrudin: Dženeta. He, he, he!

Fazileta: Meni se moje ime sviđa. Faziiiileta!

Fahrudin: Ti šuti, ni jedne! Poštari ti ljubakaju kćerku!

Nilgun: Molim Vas, čika Fahrudine!

Fazileta: U pravu je!

Fahrudin: Naravno da sam u pravu. Kako se zove ova suhonjava raspuštenica?

Fazileta: (Stane ispred Fahrudina, stavlja ruku na bok) Slušaj ti, gospodine! Ovladaj jezičinom, ili ću te ščepat za uho, pa preko vrata! Dosta više! Zasigurno nećemo čitav dan slušat tvoje baljezgarije.

Fahrudin: Ja sam nepomična vreća smetlja, pa me možete izbaciti pred vrata (kao da se tobože malo pritajio).

Ajnur: Po čem se vidi da sam ja raspuštenica?

Bisera: Molim te, Ajnur, zar nemaš pametnijeg posla! ‘Nako priča.

Fazileta: Ne želim nepoštivanje i bezobraštine u ovoj kući!

Fahrudin: Fazileta!?

Fazileta: U ovoj kući ne želim ni ovog čovjeka.

Nilgun: Mama?

Džemila: Donijela sam Vam kahvu. (Ulazi sa desne strane sa šoljicom kahve)

Fahrudin: Hvala ti, kćeri. Metni je tu. (Fazileti) Ti, mače debelo, u ovoj kući ne želiš bezobraštine?

Fazileta: Joj, sad ću počet zvat u pomoć, vikat da je požar!

Fahrudin: (Ajnuri) Ova žena tebi zavidi.

Ajnur: Ona mi je sestra.

Fahrudin: Zavidi ti na mladosti, na ljepoti.

Ajnur: To je apsolutno nemoguće.

Fahrudin: Jest, tako je, i gotovo.

Bisera (Nilguni) Draga, jutros si dobro uzburkala atmosferu.

Nilgun: Teta Bisera, to je drag čovjek, samo se danas nešto više... pomamio. Bogami, ne znam što.

Ajnur: A na čem bi mi, moj ti, mogla zavidjet. Što sam sirota, razvedena.

Fahrudin: Eto. Jesi sama rekla?

(Džemila se smije)

Ajnur: Šta se ti smiješ?

Fazileta: Ovo je nemoguće!

Fahrudin: Dobro, dobro. Samo tren!

Ajnur: Ja nepristojna čovjeka!

Džemila: (Ajnuri) Ne smijem se, draga.

Bisera: Fazileta, za ime Boga, nemoj se ti ponašat k’o dijete!

Fazileta: Nilgun, sad ću se onesvijestit, srušit ću se!

Nilgun: Čika Fahrudine, molim vas, nemojte!

Fahrudin: Eha! Cure! Cureee! Šutite bone minutu!

(Tišina)

Fahrudin: Ja imam sedamdeset i dvije godine. Juče sam računao, radio sam sedamnaest različitih poslova, sedamnaest zanimanja.

Fazileta: Šta nas briga za to?

Fahrudin: Sad će vrijeme ručka, pa....

Ajnur: Kakve to veze ima?

Bisera: S čim?

Ajnur: Ha?

Bisera: Nisam skontala šta s čim ima veze.

Fahrudin: Do sad sam radio sedamnaest poslova. Znate li šta je bilo jedno od tih zanimanja?

Fazileta: Moj ti, otkud ćemo mi znat?

Fahrudin: Aščija.

Ajnur: Super.

Fazileta: Nemoguće.

Fahrudin: A što?

Fazileta: Ne izgledaš mi nešto ko aščija.

Fahrudin: Što li? Koliko si do sad aščija poznavala?

Fazileta: (Malo razmisli) Tačno, nikad nisam poznavala ni jednog aščiju.

Fahrudin: Četiri godine sam radio kao glavni kuhar, najprije u Aščinici Liman (Dok), a poslije u restoranu putničkog broda Piri Reis.

Bisera: A poslije?

Fahrudnin: Poslije sam zbog posla u potrazi za blagom napustio posao kuhara.

Nilgun: Kakvog posla, čika Fahrudine, kakvog to posla?

Fahrudin: Posla u potrazi za blagom. Vađenje zlata i dragog kamenja sa brodova koji su potonuli u Sredozemlju... duga je to priča, jednom ću ti je ispričat. Jesi znala da sam letećim balonom vodao turiste po Africi?

Fazileta: Sve je laž, samo pusta laž...

Fahrudin: Sram te bilo da bi li, sram te i stid bilo!

Nilgun: Mama, govori istinu, Ugur ima jednu njegovu staru fotografiju.

Ajnur: Fotografiju čega?

Nilgun: Čika Fahrudin u korpi letećeg balona.

Džemila: Olala!

Fahrudin: Džemila, kćeri!

Džemila: Reci adžo...

Fahrudin: Hoćeš li ti meni pomoć, da ja danas skuham ručak.

Fazileta: Ne može, dina mi imana!

Nilgun: A što ne može, mama?

Fazileta: Šta ima tuđin radit u mojoj kuhinji?

Džemila: I ja sam tuđinka, pa sam već godinama u tvojoj kuhinji.

Fazileta: Ti šuti, da usta više nisi otvorila!

Bisera: A šta ste to htjeli skuhat?

Fahrudin: Eee, šta svašta!

Bisera: A šta to šta svašta, naprimjer?

Fahrudin: Znate, kuhanje je umjetnost. Ta bi se u ovoj vrsti umjetnosti stvorila osebujnost, to je potrebito i neophodno obratiti osobitu pažnju na neka temeljna pitanja.

Fazileta: A Vi posjedujete i taj umjetnički senzibilitet, jel’te molim Vas?

Fahrudin: Ma ne. Zapravo, ja sam se rubno, tek na površnoj razini doticao umjetnosti.

Ajnur: Kako rubno, na kojoj površnoj razini?

Fahrudin: Jedno vrijeme sam vodio umjetničku galeriju. Inicirao sam slavu nekih naših poznatih slikara,  uz poznatog slikara, rahmetli maestra Tarika Čuhadžia,  međutim, iako su poslovi išli jako dobro, to sam morao napustiti kako bih ušao u jedan posao sa naftom. Duga je to priča, kasnije ću je ispričat. Vratimo se umjetnosti kulinarstva.

Fazileta: Čovjek baš zavro da mi se uvuče u kuhinju!

Fahrudin: Da bi se bilo koje jelo pravilno skuhalo, osim kad su u pitanju izuzeci, najčešće valja odrediti osrednju temperaturu ringle ili pećnice, tako da ne bude niti prejaka niti preslaba, te redovito, a u skladu sa receptom, kontinuirano ili u razmacima miješati, dakle kontrolirati. Dobro jelo je kao kvalitetna demokracija. Ukoliko se doslovno poštuju navedeni propisi, utoliko nema nikakvog razloga da se ne napravi ukusno i vrsno jelo. Dočim, zapostavi li se koji od rečenih propisa, bespredmetno je zahtijevati da to jelo bude ukusno.

Nilgun: Ko demokratija kod nas.

Fazileta: Mašalah, Nilgun, slušam te, pa velim što si pametna za svoje godine. Je l’ te to Hasan naučio?

Fahrudin: A ko je Hasan?

Nilgun: Moj drug.

Fahrudin: Odakle je?

Nilgun: Iz Urfe.

Fahrudin: Pravo maslo se dijeli na dvije vrste: Topljeno maslo po urfanskoj recepturi i mlado maslo po crnomorskoj recepturi.

Ajnur: Kakve to ima veze sa Hasanom?

Fahrudin: Nabrojaću, redoslijedom prema kvaliteti, koje su podvrste masla po urfanskoj recepturi: Maslo iz Urfe, Sivereka, Dijarbakra i Karsa. Mlado maslo po crnomorskoj recepturi se dijeli na dvije podvrste, i to trabzonsko vakfikebirsko mlado maslo, i trabzonsko sirovo maslo.Moje dame, za kvalitetu i ukus jela je vrlo bitno koje se maslo upotrebljava.

Fazileta: Gospodine Fahrudin, što nama sve to pričate?

Fahrudin: Ako ću vam ja kuhati, trebam znat da li šta fali.

Fazileta: A šta bi moglo falit, sve mi je evropska marka.

Fahrudin: Ako nema šerpe, pregače, male posude, tepsije, tave, kutlače sa rupicama, kutlače bez rupica, specijalne žica za mućenje jaja, rosfrajne roštiljske žice i daščice za sjeckanje luka i povrća, ja ne ulazim u Vašu kuhinju.

Fazileta: Ima svega toga, i od viška. Samo nema onog ko bi Vam dopustio da mi uđete u kuhinju.

Fahrudin: Uopće me ne zamarajte ako tamo nema velika đevđir cjediljka za tjesteninu i mala cjediljka za mesnu vodu i sosove, sito, gnječilica za krompir, mašina za meso, havan, švapska modla, točkić za rezanje na cakne, vrećica za modeliranje ili četkica za premazivanje jajeta.

Bisera: Čiko, Vi izgleda niste čuli za električne aparate.

Ajnur: Čini se da se u Vašoj kuhinji sve ručno priprema.

Fahrudin: Ako hoćete da jelo bude dobro, tad ga treba ručno praviti.

Fazileta: Zar ne ide ako nema peruške?

Fahrudin: Može i deblja četkica od samurovine. Također, ako u kuhinji nema kratke oklagije za lisnato, sipkavo i dizano tijesto, ako nema oklagije za jufke, tučka za meso, makaza za perad, vage i menzure, to i nije kuhinja.

Fazileta: Dobro. Onda moja kuhinja nije kuhinja.

Ajnur: A šta ste nam htjeli skuhat?

Fahrudin: Šta god hoćete. Mogu vam napravit musaku od tikvica, ribu na Kleopatrin način. Može i sote sa grožđicama i graškom na maslinovom ulju, i bejkoski kebap sa mozgom. Ili biste pak željeli prženi list na Monierov način, ili hidžaski pilav? Mogu ja napraviti i prečenu ćurku sa kestenima, i talijansku juhu na toskanski?

Džemila: Kak’i su ćevabi?

Fazileta: Ti šuti. Ne ometaj koncentraciju gospon Fahrudina.

Fahrudin: Šiš-ćevab, vrtni šiš-ćevab, ćevab u testiji, ćevab u dagari, ćevab na pari, ćevab na vodi, ćevab s patlidžanima ili vrhnjem, Hasanpašin ćevab, tekijski ćevab, kanarinski ćevab, ćevab ispod sača, halepski ćevab, hadžijski ćevab, šumski ćevab, nomadski ćevab, lovački ćevab, čobanski ćevab...

Bisera: Gosn Farhudine, kad Vas slušam, meni lijepo.

Ajnur: Bone, sve mi voda na usta.

Fazileta: Uh, jes’ mi prahnulo.

Nilgun: Čika Fahrudine, zar ti sve to znaš napravit?

Fahrudin: Lubin na Ser Jakov način, stafato makaroni, burek na hamajliju, paštete sa sirom i švapska mesna rolnica, polivena maršalska punjena pita, Sultan Rešadov pilav, buharski pilav, pečeni fazan, gurmanska čorba, pečena skuša na negraskanski, gulaš od divlje patke...šta god poželite!

Džemila: Ja dvoje nisam razumjela.

Fahrudin: Reci, kćeri, nije sramota ne znat, nego ne pitat!

Džemila: Rek’o si maršalska punjena pita. A od ćevaba ne znam šta je tekijski ćevab.

Fazileta: Draga, je l’ ti to nas zafrkavaš?

Džemila: Jok ja.

Fazileta: To dvoje, biva, nisi razumjela, a razumiješ se u to šta je gurmanska čorba.

Bisera: A i prženi list na Monierov?

Ajnur: Tek skuša na negraskanski!?

Džemila: Molim te, šta to u gurmanskoj čorbi ima nejasno?

Fazileta: Ti idi sterat veš!

Ajnur: A vala ne moraš nam više donijet ni onaj kakao. Gotov ćemo ručat.

(Džemila ronda, izlazi)

Nilgun: (Gleda na sat) Ja moram ić, vraćam se najkasnije za dva sata.

Fazileta: Kćeri, gdje ćeš to sad? Pa gosn Fahrudin hoće da pravi ručak! (prilazi Nilguni) Slušaj ti, kako možeš pobjeć, a nama ostavit ovu budalu?

Nilgun: Bucka moja, odmah se vraćam. Moram nešto važno popričat sa Hasanom.

Fahrudin: Hasan iz Urfe.

Nilgun: Otkud Vi znate?

Fazileta: Bona, ima l’ išta da ovaj ne zna?

Fahrudin: Pa Nilgunčice, ti si maloprije kazala.

Nilgun: (Smije se, poljubi mamu) Hajd, ćao. (Izlazi)

Fahrudin: (Oponaša Nilgun) Hajd ćaao! Faziletina Nilguna iz nacionalne manjine anadolskih Italijana. Hajd, ćaao!

(Fahrudin se s bolnim izrazom lica hvata za grudi, duboko uzdahne. Počinje nježna alaturka muzika. Fahrudin se tiho osmijehne. Odlazi do fotelje, sjeda. Možda zato što je scenu sa jelima odigrao previše žustro, kao mladić. Žene (Fazileta, Ajnur i Bisera ne primjećuju da se čovjek ne osjeća dobro.)

Fazileta: Jeste li odustali od kuhanja?

Fahrudin: Sad se trebam... malo odmorit. Izvinite.

Bisera: Ti mrdn’o prstom, pa se strunio!

Ajnur: Umorio se čovjek od prosipanja šuplje.

Fazileta: Ja pravo ogladnila.

Ajnur: Biće kalje, ostalo od juče.

Bisera: Ima i salate od luka i paradajza.

Fazileta: Napravićemo i malo ljući sataraš, pa ga polit jajetom.

Bisera: Uh, to ne treba jest, kad vidiš uživaš. (Nekoliko pokreta kao da igra trbušni, na trenutak joj se pridružuje Fazileta, smiju se i odlaze prema kuhinji. Nastavlja se alaturka muzika. Fahrudin teško diše, sjedi na mjestu. Prepipava se. Odlučuje da se osjeća bolje, osmjehuje se, pali cigaretu. Govori za sebe)

Fahrudin: One će jest kalje. A Džemila ne zna šta je poljevena maršalska punjena pita i tekijski ćevab... Pa ja godinama jedem ta jela, to su dva jela koja su stoljećima prisutna u našoj kuhinji, a da ih se nismo zasitili. Znao ili ne šta je, ja ih jedem. Bilo poljevenu maršalsku punjenu pitu, bilo tekijski ćevab. (Smije se, kroz smijeh se zakašlje, gasi cigaretu). Šta ima Ugur sa Nilgunom? Šta on ima s ovim ljudima? Naučio sam ga kako se ribari, nikad nije izlazio iz vode a da kad jednom zaroni ne ulovi makar deset kila ribe. Onda je dvije godine po planinama vodio lovce. Mangup se može uzverat uz ravan zid! Kad dođe, poželio urbani život. Šta mu to znači? Sad radi k’o poštar, ali znam da će mu i to dodijat. Momak ima nemiran duh. Na mene se bacio... al, on je još mlad... a zgodan, obrazovan, dobre duše, šta me briga... Zar mu nije dosadno s ovim tipovima? Voli li Nilgun? Pamet mi ne dopire do toliko toga... već sam toliko star da svakom u lice mogu kazati sve što poželim. Kad govorim najteže stvari, smatraju me senilnim starkeljom, poluludim dedom, ja ostajem pri onom što sam rekao, oni pri onom što su čuli... Ali i to je već počelo gubiti smisao. Počeo sam sam sa sobom razgovarati. I ranije sam pričao sam sa sobom, ali nisam ovako glasno. Jesam se to zamorio? Svako ne zna ono što ja znam, a ja svojom pameću ne mogu doseći ono što svako zna. Čini mi se da za mene nema mjesta na ovom svijetu, u svijetu ovih ljudi. U šta su pretvorili ovaj svijet u kratkom periodu od nekih par stotina godina! Moji prijatelji, jedan po jedan, otišli. Kenan Kazanova, klavijaturista Orhan, akrobatkinja Sulina, mađioničar Sabrija, Kinooperater Remzija, Zapata Rustem... svi pomrli. Svi su voljeli život, živjeli da nikom glavobolje nisu zadali, bili su dobri ljudi i svi oni su imali jednu zajedničku osobinu: bili su vrijedni. Nisu bili u sukobu sa sobom. Nijedan od njih nije bio rastrzan. Svijet im nije bio stran. Dobro, bili su siromašni. Hoću reć, nisu imali novca. Zato su imali nekih materijalnih i moralnih problema, više je bilo tih moralnih prepreka... ali su svemu, kao i jedni drugima pristupali s tolerancijom. Malo su ti ljudi bili izgubljeni i malo više rasijani, ali bili su dragi. Njihove živote nije bila zaokupila televizija, seks, nogomet, auta, stanovi, more i plaže, turistička putovanja, reklame... Čitave svoje živote su provodili daleko od današnjih ljudi punih mržnje koji reklamiraju ljubav. Svi moji prijatelji su bili neiskvareni ljudi! Nijedan od njih nije bio marioneta! Svi su pomrli, samo sam ja ostao, zar je to dobro? A mene, kako znam za sebe, optužuju da se ne uklapam, da sam asocijalan! Ko zna, možda su u pravu! Ako je asocijalnost, neadaptibilnost to što onaj koji očekuje da svakog trena postane leptir mrzi one koji u svojim ljušturama čuče poput gusjenica, onda sam ja neadaptibilan i asocijalan! Imao sam prijatelja, Nevzata, kako je to dobar čovjek bio... Epizodista Nevzat. Pojavio se u par epizodnih uloga u trajanju od desetak petnaest sekundi, ali je sebe smatrao ravnim Laurenceu Olivieru. Znao je napamet čitavog Šekspira, samo je igrao, i ostalo je na tome da se na svega par sekundi pojavio u filmovima Daleko od mene, draga, Đe si bona, slatka ko bombona; Điđi-Miđi. I s tim je bio sretan. Čitav život se zafrkavao na svoj račun i na račun ljudi koji ga okružuju. Konačno je umro sretan.... (Pali cigaretu) On nikad u životu nije okusio kalje! Nisam ni ja. Nije ni Zapata Rustem! Akrobatkinja Sulina, Fosforna Nadžija, gusarka Bahrija, ni Sabiha, vozačica na duge staze koja se udala za nekog ubicu i sretno proživjela, one nikada nisu igrale remija! Ili postoji tajna veza između remija, tv-serija i kalje? Postoji li među njima neka magična privlačnost? Ova ljenost, tračevi, ova nezainteresiranost, može li se sve to strpati u jedan pretis? Baš mi se muti u glavi, pamet mi više ne doseže ni do čega...

Hamijeta: (Ulazi na ulazna vrata, u bundi, sa šeširom) Ju-hu! Ima li koga?

Fahrudin: (Viče sa svog mjesta) Svi su pomrli. Ja ostao sam.

Hamijeta: (Užasnuto uzvikne Aj, i napravi korak unazad. Pukao joj film) Izgleda da sam došla na krivo mjesto, ko ste Vi, gdje je ovo, gdje sam ovo ja?

Fahrudin: (Ustaje) Gdje sam ja, ko je naručio ovu juneću kremenadlu?

Hamijeta: Zar ovdje ne stanuje gospođa Fazileta?

Fahrudin: Je l’ pitaš za onu iz Adane?

Hamijeta: Kakve to veze ima? Fazileta je rođena ovdje, odrasla ovdje, do devetog koljena njeni su Stambolije.

Fahrudin: A odakle si ti?

Hamijeta: I ja sam odavde, dedo mi je bio sejiz u saraju.

Fahrudin: Kako te nije stid u toj odjeći ovda hodat?

Hamijeta: Šta fali mojoj odjeći?

Fahrudin: A šta bi još trebala natakarit? Kakav ti je to šešir, pa naočale? Jesi se to izvukla iz akcije Lahkog konjičkog bataljona?

Hamijeta: Ja sam trebala gospođu Biseru, ostavila mi je poruku na vratima.

Fahrudin: Šta kaže u poruci?

Hamijeta: Ja sam dolje kod Fazilete, siđi kod nje!

Fahrudin: Ko kaže?

Hamijeta: Bisera.

Fahrudin: Aha, Dženeta.

Hamijeta: A ko je Dženeta?

Fahrudin: Bisera.

Hamijeta: Napisala mi poruku.

Fahrudin: Ko?

Hamijeta: Joj, onesvijestit ću se, Bisera!

Fahrudin: A šta je napisala?

Hamijeta: Napisala je Ja sam kod Fazilete, dođi i ti.

Fahrudin: Što će ti to pisat?

Hamijeta: Kad je tamo ne nađem, da dođem ovamo.

Fahrudin: Kome je to napisala.

Hamijeta: Meni.

Fahrudin: A ko si ti?

Hamijeta: Hamijeta Bejkozović.

Fahrudin: Jesi ti ikad jela bejkovski ćevab s mozgom?

Hamijeta: Šta je to? Ko ste Vi? Zar ovdje ne stanuje gospođa Fazileta?

Fahrudin: A šta ćeš ti s Fazilete. Zar ti nisi tražila Biseru?

Hamijeta: Jesam, al mi je ostavila poruku na vratima.

Fahrudin (Smije se) Ko ti je ostavio?

Hamijeta: Ostavila mi je Bisera.

Fahrudin: Je’l na Faziletina vrata?

Hamijeta: Nije, nego na svoja.

Fahrudin: Pa šta ćeš onda ovdje? Nije ti poruka na ovim vratima, je l’ de?

Hamijeta: Ne, kaže, dođi ovamo.

Fahrudin: Ko kaže?

Hamijeta: Bisera.

Fahrudin: Aha, dobro. A ti nisi vidjela Biseru?

Hamijeta: Joj, onesvijestit ću se, nisam je vidjela.

Fahrudin: Pa kako onda znaš da ti je rekla da dođeš ovamo.

Hamijeta: Ostavila mi poruku.

Fahrudin: Gdje?

Hamijeta: Na vratima.

Fahrudin: Kome?

Hamijeta: Meni.

Fahrudin: A što je ostavljala poruku?

(Hamijeta se sruši, padne u nesvijest)

Fahrudin: Eh, super. Svaka čast. (Sjeda, pruži noge, zažmiri, zadovoljan, sretan, malo dremne. Ponovo se čuje alaturka muzika. Podugačka pauza. Iz kuhinje prilaze Bisera i Fazileta. Fahrudin im se obraće, ležeći.) Jeste li jeli kalje?

Fazileta: Jesmo, baš nam je godila. Ima još malo. Ho’š i ti?

Fahrudin: Neću. Kalja mi škodi.

Bisera: Ah, gdje li je Hamijeta? Davno je trebala doć.

Fahrudin: Je l’ Hamijeta pismena?

Bisera: Bolan pa kako neće bit pismena! Sve tri smo zajedno išle u Žensku gimnaziju.

Fahrudin: A što ne bi mogla bit i nepismena?

Fazileta: Amidža, a što pitaš?

Fahrudin: Ovaj... šta ja znam... brinem se je l’ mogla odgonetnut poruku na vratima. Je l’ ta Hamijeta malo nervčik?

Fazileta: (Biseri) Evo ga opet počeo. Moja Nilgun, moja!

Fahrudin: Jedna leži ovdje pod stolom, ne d’o Bog, da nije ona?

(Bisera i Fazileta se saginju i zaviruju pod sto. Ugledaju Hamijetu kako leži, onesviještena).

Bisera: Joj, Bože sačuvaj, upomoooć!

Fazileta: Džemila, pohiti, leti! Šta si uradio ženi, govori? (Obraća se Fahrudinu)

Bisera, dolazi da je podignemo!

Bisera: Joj, zlo mi je, joj sad ću se onesvijestit.

Fazileta: Dolazi, uhvati je ispod pazuha, da je podignemo na kanape. Jel’ se onesvijestila, jel’ joj pozlilo? Allahu ja Rabi, Ti si moćan, Ti si kadar!

Džemila: Izvoli, jesi me zvala?

Fazileta: Gdje si više? Idi donesi iz banje kolonjske s mirisom limuna.

Džemila: Hoću. Šta je bilo ženi, što se onesvijestila?

Fazileta: Idi donesi kolonjsku!

(Dok Džemila izlazi negodujući, ulazi Ajnur.)

Ajnur: Ah, šta bi s Hamijete?

Bisera: Kad smo mi ušle, već je ležala pod stolom.

Fazileta: Šta mislite da joj ovaj nije šta uradio?

Fahrudin: E šta ćete mi sve na vrat natovarit!

Fazileta: Hamijeta, Hamijetaaa!

Bisera: Hamka, Hamkiceee!

Ajnur: Mikice, Mikilikiceeee!

(Hamijeta otvara oči, kao da na trenutak dolazi svijesti. Džemila ulazi sa kolonjskom, dodaje flašu Fazileti, i dok Fazileta kolonjskom masira Hamijetu, po rukama, čelu, vratu, Fahrudin ustaje i postavlja se tako da ga Hamijeta ugleda iza žena, i prijateljski joj mahne)

Fahrudin: Hamkiceee! Kako si mi bona! (Hamijeta ponovo vrisne i onesvijesti se. Džemila se počinje smijati. Fazileta, Ajnur i Bisera se okreću prema Fahrudinu, i u različitim tonovima uzvikuju: Aaah! Počinje vesela turska izvorna muzika, scena se pretvara u pantomimičnu igru, muzika postaje sve glasnija i zavjesa se polahko spušta.)

 

2.   3.         čin

(Svjetlo. Isti dnevni boravak sa trpezarijom. Na kanapeu na koji su na kraj prvog čina položili Hamijetu, sada spava Fahrudin. Lijepa turska muzika. Poprilično duga stanka. Neko lagano zazvoni na vratima. I dalje se čuje muzika. Još jednom zazvoni, opet kratko. Sa desne strane ulazi Džemila. Gleda u Fahrudina, osmjehnu se, odlazi da otvori vrata. Na scenu se vraća sa Ugurom. Ugur je kao i u prvom činu u poštarskom odijelu. Ima i poštarsku torbu.)

Džemila: Šššš.... Spava, k’o janje.

Ugur: K’o bebica kad joj rukice ozebu...

Džemila: Heee.

Ugur: Opet ih je sve rastjer’o.

Džemila: Jest simpatičan čovjek, nema šta nije uradio otkako je doš’o, sve ih je rasturio. A što slatko priča. Jesam mu se ismijala.

Ugur: Gdje je Remijaški sportski klub?

Džemila: Gore su, izašle kod Bisere. U nas televizija ne radi. Hoće da kod Bisere gledaju “Patnju ovakve ljubavi”.

Ugur: Zar ti ne gledaš?

Džemila: Ajnur će mi prepričat današnju epizodu. Ionako sve jedno te isto. Ugure?

Ugur: Molim?

Džemila: Ja u životu nisam vidjela nekog k’o što je tvoj dedo. To je nevjerovatttno!

Ugur: Fahrudin je poseban čovjek... On me odgojio.

Džemila: Zar nisi imao oca?

Ugur: Nisam. To je duga priča. Ja sam odrastao uz dedu. To što sam dogur’o do ove pozicije, njegova je zasluga!

Džemila: Dokle si dogur’o?

Ugur: (Malo razmišlja). Teške pozicije! (Smiju se)

Džemila: Ugure, tebi bi stajala uniforma šefa pošte.

Ugur: Hvala ti, Džemila. Ja imam kartu za prvu klasu. Kad sam rođen, izvadili su mi kartu za prvu klasu... ali sam stalno u teškoj poziciji.

Džemila: Želi se kondukteru!

Ugur: (Uozbilji se) Him, kondukterova situacija je još gora od moje... Kondukter se navikao da pazi na vagone treće klase, ne razumije se on nešto u moju kartu. Pita: Rođak, đe se ove karte kupuju?

Džemila: Šta će čojk kad ih nikad nije vidio?

Ugur: Tačno. Šta će čo’jk kad ih nikad nije vidio. A ima i drugih konduktera.

Džemila: Zar?

Ugur: Da. On je tu zbog birokratske omaške. Čovjek je zapravo dirigent, a sad, postavilo ga kao kadra, za konduktera, dobio mjesto u spavaćim kolima, pa nek se vadi ako može!

Džemila: Sirotan!

Ugur: I on sa kartom prve klase mora raditi na teškoj poziciji.

Džemila: Putovanje nije šta, moj Ugure?

Ugur: A što?

Džemila: Zar je dobro kad čovjek ostane bez zemlje i zavičaja?

Ugur: Tako je. Nije dobro. Ali ako čovjek nema ni zemlje ni zavičaja, šta onda?

Džemila: Zar može bit čovjek a da nema ni zemlje ni zavičaja, Ugure?

Ugur: (Dugo gleda u Džemilu. Osmijehne se). Ne može. Ne bi trebali da bude. U pravu si.

(Tišina)

Fahrudin: (Ležeći) Zar može bit da nema čovjeka bez zemlje i zavičaja? A šta sam ja? Je li Zapata Rustem bio Meksikanac?

Ugur: Mislio sam da spavaš.

Fahrudin: Svi tako misle, već godinama! Hajd i ti u stado!

Džemila: Adžo Fahrudine, pa zar si ljut i na Ugura?

Fahrudin: Nisam. Ni na njeg, ni na druge, sad ja više nisam ljut ni na koga. Mene više ništa ne može razljutiti. Zar da se ljutim na poštara?

Ugur: Dedo, hoćemol’ mi?

Džemila: Ja napravila čaj.

Fahrudin: Hajmo. (Zastaje) A gdje ćemo?

Ugur: Malo ćemo prohodat. Vani je lijepo, taman kako ti voliš.

Fahrudin: Kako je?

Ugur: Miriše opalo lišće, počinje svježe, rosno jesenje predvečerje. Ti kažeš vrijeme za one koji nemaju mantila.

Fahrudin: Dobro. Kad je tako, hajmo.

Džemila: Ja skuhala čaj.

Fahrudin: A kćeri, gdje su oni čudne žene?

Džemila: Izašle na gornji kat.

Fahrudin: Ma nemoj! Popele se, znači? Njih tri, znači, na primanju kod jedne? Baš mi je drago.

Džemila: (Smije se) Gospođa Hamijeta je zbog Vas preživjela šok.

Fahrudin: Ti to misliš. Mene se niko ne boji. Nikog više nije briga za mene. Svak sve zna!

Ugur: Deduka, šta ti misliš šta zna teta Bisera?

Fahrudin: Svak sve zna. Oni znaju ono što su sami spoznali, poznaju i vonj koji je stvorio temelje njihovih života, a i to da im ja i meni slični ne možemo nauditi... Znaju i to kako da nas krajnje ponize, znaju sve metode i načine, savladali su sve vještine u tome. Svjesni su i toga koliko su oni sami govna, koliko su površni, koliko su beskorisni. Sve im je to jasno kao dan! A pametniji su od nas... znači, svi su oni praktičniji od nas! Problem razrješavaju tako što ga ne vide, ne smatraju, ne prave problemom. Dok mi govorimo o kulturi življenja, dok dižemo svoj glas, neko od njih vari kalju u pretisu, i gotovo! Valja nam progutat! Lijepimo se za tle! Onda, zaglađuj koliko god ti volja... ne vrijedi! S onim što jesi i s onim što imaš u sebi, ostaješ, traješ kao seoska luda. Voliš li ti bradate?

Džemila: Ne znam. Nikad mi to nije palo na pamet. U mom kraju jedino naš mahalski imam ima bradu. Mahmut se brije svaki drugi dan. Bude lijep, miriše na Pitralon.

Fahrudin: Zar nikad nisi vidjela ljude sa jarećom bradom?

Džemila: Jašta sam. Može li biti da ih ne vidim? Na televiziji...

Fahrudin: Ne tu. U svojoj ulici, velim!

Džemila: Jok. Kod nas ne može bit tih čudnih.

Fahrudin: Pa zar baš nikad nisi vidjela čovjeka s jarećom bradom?

Džemila: (Razmišlja, nasmije se) Jesam. Jednom.

Ugur: Gdje?

Fahrudin: Gdje?

Džemila: U Luna-parku. (Stanka) Mađioničar Habubi Simba! Embu Konga!

Fahrudin: (Mrmlja) Habubi Simba! Embu Konga!

Džemila: Čim dođe proljeće, mene moj Mahmut vodi u Luna-park. Pojedemo po sladoled, iznajmimo čamac pa se provozamo po bazenu, sjedemo na ringišpil, gađamo patke... limene patke... Sjedemo u tunel strave, pa u one avione. Onda odemo na smiješna ogledala, ismijemo se, zabavimo se. Jednom smo ušli pod mađioničarev šator. Habubi Simba. Ja šta je čovjek radio! Iz šešira izvlačio golubove, naku curu metn’o u bure, pa ubad’o mač u bure, i još svašta nešta! Mahmut je skont’o ko je čovjek.

Ugur: Kako to? Je’l pit’o goluba što je izletio iz šešira?

Džemila: Ma jok, bolan. Mađioničar što su ga zvali Habubi Simba isp’o Nedžmija iz Mahmutovog sela. (Svi se smiju). E  on je bio jedini čovjek s jarećom bradom koga sam ja vidjela. Ja nešto ne volim ljude s bradom, znate to?

Fahrudin: Džemila?

Džemila: Molim, amidža?

Fahrudin: Ti meni škodiš.

Džemila: Molim Vas, adžo Fahro, za mila Boga. Vi ste se meni baš svidjeli. A što ja Vama udim?

Fahrudin: Umanjuješ moj bijes. Kad vidim ljude poput tebe, kao da mi bijes postaje manji, kao da se smanjuje silina moje srdžbe. To nije dobro.

Ugur: Deduka, pa ne može se čitav život provesti u srdžbi.

Fahrudin: Zavisno od toga prema čemu osjećaš srdžbu. Neke živote valja živjeti samo sa srdžbom...

Ugur: Zar? Meni se tvoj život ne čini takvim.

Fahrudin: U pravu si. Činilo se da je moj život tekao s osmijehom i da će s osmijehom okončati. Ne znam šta je, jesam li na ovom svijetu ostao više negoli je trebalo, međutim, u posljednjih deset godina samo sranje isplivalo! Moje ljutnje koje sam smatrao prolaznim su svakoga dana sve više obuzimale čitav moj život. Kao da živim zato što sam bijesan.

Džemila: Moj Mahmut kad je bijesan, samo se kezi i brekće!

Ugur: Kako to?

Džemila: Tako. Baš tako. Kezi se i brekće k’o ovca. E tad mu ne treba ni blizu prić. Je’l takav... opasan je.

Fahrudin: Volio bih upoznati tog tvog Mahmuta.

Džemila: Ma moj Mahmut je k’o zlato. Al... nervozan, naopak, hujljiv...

(Tišina)

Fahrudin: Ugure!

Ugur: Molim?

Fahrudin: Hajmo. Nije dobro što sam danas ovamo došao.

Ugur: Hajmo, dedo. Moja greška. Ja sam kriv.

(Nilgun ulazi na ulazna vrata)

Nilgun: Zdravo! Š’ima? Kako je vama vrijeme prošlo? (Smije se): Kako si ljubavi? (Ljubi Ugura) Nadam se da ove moje vještice nisu udavile čika Fahrudina. (Džemili) Ima li čaja?

Džemila: Sad sam skuhala.

Nilgun: Persu! Haj donesi, odmah!

Ugur: Nilgun, mi sad krenuli!

Nilgun (oponaša ga): Nilgun, mi sad krenuli! Nema niko da upita: Kako si Nilgun, jesi dobro, kako se osjećaš, što si neraspoložena, je l’ se desilo nešto što te uznemirilo, što si takva, šta je bilo, kako se desilo, šta ti je to sa očima!

Fahrudin: Nilgun, a šta ti je to sa očima?

(Tišina)

Nilgun: Džemila?

Džemila: Izvoli?

Nilgun: Čaj. Jel to nećeš da doneseš?

Džemila: Idem. Evo, odoh.

(izlazi na desnu stranu)

Ugur: Šta se desilo, Nilgun?

Nilgun: Ništa se nije desilo, dragi moj. Ništa se nije desilo. Kako tebi ide dostava pošte? (Otvara Ugurovu poštarsku torbu koja stoji na podu, izvlači svežanj pisama) jesu li sva ova pisma poslana za ovu kuću?

Ugur: Nemoj, Nilgun!

Nilgun: (Gleda u gomilu pisama u ruci) Ko piše ovolika pisma? Ko ih piše i kome ih šalje? Zar ljudinemaju pametnijeg posla? A meni niko ni  redak da napiše! Gledaj ovo! Gomile pisama!

Fahrudin. Hajd ostavi ta pisma. (Tišina) Jesi to bila sa Hasanom?

Nilgun: (Na trenutak joj se ruka zaledi u zraku. Počinje alaturka muzika. Tiho. Nilgun polahko spušta pisma. Na momenat pogleda Ugura.) Strašno sam umorna. (Sjeda) Jako sam se umorila. Pa kakav je ovaj svijet?

(Tišina)

Fahrudin: Sine Ugure, idemo ‘l mi, il’ ne idemo?

Nilgun: Molim vas, ne idite. Molim vas! Ostanite još malo! Zašto idete?

Ugur: Ovaj...

Fahrudin: Ne želim da ovjde umrem... Zato... Bilo bi bolje da odemo...

Nilgun: Zašto sad govorite o smrti? Kakve sad veze ima smrt?

Fahrudin: Čini mi se da ću umrijeti ako ostanem ovdje. Ne znam što, al tako je.

Ugur: Hajmo, dobro, šta ćemo drugo, idemo!

Nilgun: Eto i mene s vama!

Ugur: Nilgun? Šta je tebi? Što to radiš?

Nilgun: A šta radim?

Fahrudin: Htio te pitat što čas odlutaš, čas se vratiš.

Nilgun: Nit odlutam, nit se vraćam. Tu sam gdje sam.

Ugur: Jesi ti šta pila?

Nilgun: Hasan mi je rekao da sam mala buržujka!

(Počinje plakati)

Fahrudin: Ja đubreta!

Ugur: (Nilguni) Ne sekiraj se! Šta se tu imaš sekirat!

Fahrudin: Nema šta!

Nilgun: Navodno, niti se razumijem u Istok, ni u Pink Floyd!

Fahrudin: Je’l ti i to Hasan rekao?

Nilgun: Jeste. Mi kao pripadamo različitim svjetovima!

Fahrudin: Je’l te poljubio?

Nilgun: Nije! (Tužna, plače)

Ugur: Nije te poljubio?

Nilgun: Nije. Nije me ni dotakao! Pljunuo me u lice! (Tišina)

Fahrudin: A šta si ti uradila?

Nilgun: Obrisala se. (pauza) Maramicom.

Fahrudin: Ugure!

Ugur: Molim, dedo?

Fahrudin: Idemo. Vodi me odavde! Odmah, trenutno!

Nilgun: Bez razloga se vidim u Hasanovom zagrljaju... Magično...

Fahrudin: Hajmo više.

Nilgun: Želim živjeti sa savremenim ljudima.

Fahrudin: (Uguru) Sad ću povratit!

Nilgun: (Uguru) A i tebe istovremeno volim...

Ugur: Deduka, jesi dobro?

Fahrudin: Nisam... Umirem, Ugure. (Pruže ruke prema Uguru, pušta neki zvuk između krkljanja i smijeha i umire na mjestu gdje je sjedio.)

(Fahrudin je umro. Počinje alaturka muzika. Sa desne strane ulazi Džemila. U ruci ima tablu i pet finih čaša za čaj.Ugur nijemo stoji pred Fahrudinom. Zbunjena, Nilgun kao da nije svjesna svega što se dogodilo.)

(Alaturka muzika)

(Džemila na sto spušta poslužavnik sa čajem ne skidajući pogleda sa Fahrudina. Nilgun i dalje plače. Ugur nepomično gleda u Fahrudinovo tijelo. Čini se kao da starac kunja u fotelji. Gotovo da se smiješi. Kao da je konačno postigao mir. Na sceni su pomiješani osjećaji tuge i poštovanja, žala i nostalgije, zbunjenosti i sveznalištva. Niko ne ne zna što činiti.)

Ugur: Dedo?

Nilgun: Sad ću povratit!

Džemila: Ala mu rahmetile!

Ugur: Dedo?

Džemila: Ugure, bašum sagosum...

Nilgun: Bio je zanimljiv čovjek.

(Alaturka muzika)

Ugur: Šta ću sad?

Nilgun: Sa lešom?

Ugur: Ne, šta ću sa sobom i šta ću s vama?

Džemila: (Plače.) Zar se ovo stvarno događa? Zar je moguće? Kako je bio mio čovjek.

Ugur: Bio mi je najbolji prijatelj.

Nilgun: Šta ćemo sad?

Džemila: Sad će se završiti Patnja ovakve ljubavi...

Ugur: Šta?

Džemila: (Rukom pokazuje prema plafonu.) Sad će sići.

Nilgun: Mama će poludit kad vidi da je u kući mr...(malo promisli) da se desilo ovo što se desilo.

Ugur: Bio mi je najbolji prijatelj. Nije mala stvar! (Smije se) Gotovo sve važne stvari sam od njega naučio. On me naučio i tome da ne treba plakati kad umre star čovjek.

Nilgun: Kako to?

Ugur: Govorio bi da je smrt ružna ako čini nepravdu. Govorio bi da se tada treba suprotstaviti smrti.

Džemila: Bolan, Ugure, smrt je uvijek nepravedna.

Ugur: Smrt je ružna kada se remeti hronološki red. Tako me naučio.

Džemila: A šta ti bi ono ...loški?

Ugur: Bunio se kad bi umirala djeca i mladi ljudi. Bio je protiv nasilja. Bio je protiv ubijanja i rata. Rahmet mu duši, bio je protiv mnogo čega. Ali, smrt je smatrao prirodnim produžetkom života. Tačnije, smrt je cijenio kao sastavnicu života. Naravno, nije tako gledao nekim predanim, vjerničkim očima. Smrt nikada nije prihvatao kao određenje... Naprotiv... svaku, opću ili trenutnu ideju posmatrao je sa druge strane. Govorio bi, ako postoji smrt, mora postojati i život.

Džemila: Ali šta to sad vrijedi?

Nilgun: (Uguru) Znaš da je čika Fahrudin i meni bio jako drag.

Ugur: Znam.

Nilgun: Moje saučešće.

Ugur: Hvala.

Nilgun: Sad će mama i one njene.

Ugur: Prijatelji! Sad naćulite uši i dobro me slušajte.

Džemila: Reci, Ugure.

Nilgun: Ugure, jesi poludio?

Ugur: Mog dedu trebamo ispratiti onako kako pristaje načinu njegova života, onome za što se borio, onome što je radio. Priuštit ćemo mu zadovoljstvo tako što ćemo ga ugurati u njegov svijet!

Džemila: Tebi je ionako ime Ugur.

Ugur: (Smije se) Znao je da će doći ovaj dan. Znao je, zasigurno, da će umrijeti.

Nilgun: Jesu li ti zato dali ime Ugur? Da mrtvog djeda uguraš tamo gdje misliš da bi on želio biti?

Ugur: Ne znam. Možda. Sad me slušajte. (Gleda na sat) Dva sata ćemo tajiti da je djed umro.

Nilgun: Ti si, izgleda, baš pomahnitao. Od koga ćemo, bolan, to tajiti?

Ugur: (Rukom pokazuje prema stropu) Od Četiri jahača Apokalipse.

Džemila: Ogriješićeš se, buraz!

Nilgun: To je nedopustivo.

Ugur: Dopustivo je, jašta. I te kako dopustivo, bombona. Pogledajte, izgleda li on sad vama kao mrtvac? Šta je bilo za ručak?

Džemila: Kalja.

Ugur: (namrgodi se) Izgleda kao simpatični starac koji je prilegao da malo ušećeri jer je pojeo dva tanjira kalje. Drijema.

Nilgun: Zašto to radiš?

Ugur: Ne samo iz jednog razloga. Nikad u životu nisam uradio nešto iz samo jednog razloga. Bože sačuvaj! On me i tome naučio! Dragi moj prijatelju, za sve što učinim postoji više od jednog razloga i više od jednog cilja.

Nilgun: Ne odgovaraš mi na pitanje, Ugure?

Ugur: (Pokazuje na Fahrudina) Kad bi on sad bio na mom mjestu, želio bi da učinim nešto slično.

Nilgun: Šta slično?

Ugur: Ne znam, eto, draga moja, želio bi da učinim nešto što će napraviti pometnju, neki tragikomični pasjaluk, nešto što se kosi sa našim običajima, nešto što s jedne strane govori o vremenu u kojem živimo, ili što kritički preispituje ovo vrijeme, najbolje, nešto što će se narugati ovom vremenu. (Gleda) Allarahmetile.

Nilgun: E šta ćemo sad?

Ugur: Ništa.

Džemila: Rahmetlija je bio dobar čovjek.

Ugur: Ponašat ćemo se kao da se ništa nije desilo. (Odlazi do Fahrudina, sa posebnom pažnjom namiješta tijelo na mjestu na kojem se nalazi. Skida mu kačket i stavlja na rub fotelje.) Eto... Gledajte... Kao da spava... Pokušava provariti kalju.

Nilgun: Šta pričaš za ime Boga? Sad će odozgo mama i one njene. Zar se ti, Džemila i ja, ovdje pred ovim što je ostalo od čika Fahrudina ponašati kao da se ništa nije dogodilo?

Ugur: Da. Upravo tako.

Džemila: Ja ne mogu.

Nilgun: Ti idi u kuhinju. (Razgleda okolo) Nosi ove čajeve i prolij ih u sudoper. Operi čaše. Ugur, ovo je nemoguće!

Ugur: U pravu si, bilo bi bolje da nije umro.

Niglun: Nisam to htjela reć.

Ugur: A ti misliš da je bolje što je umro?

Nilgun: Ne lupaj, i ti se ponašaš kao čika Fahretin!

Ugur: Nadam se da je tako.

Džemila: (Izlazeći na desnu stranu sa tablom u rukama) Alah rahmetile, bio je baš dobar čovjek. Odoh ja sad u kuhinju... Dobićemo po glavi... (Izlazi)

Nilgun: Ugure?

Ugur: Molim?

Nilgun: Moramo nešto učiniti.

Ugur: A šta? (Sa druge strane namješta Fahrudina. Ispravlja mu noge, namješta ruke i sl.)

Nilgun: Hajmo telefonirat.

Ugur: Kome?

Nilgun: Nazvat bolnicu!

Ugur: Zar trebamo tražiti ljekara za mrtva čovjeka?

Nilgun: Onda policiju?

Ugur: Šta ćemo kazat kad budu pitali za koje krivično djelo ga teretimo?

Nilgun: Ne zezaj, molim te! Šta ćemo?

Ugur: Hoćeš mi napravit jedan sendvič?

Nilgun: Zar u ovakvoj situaciji misliš na jelo?

Ugur: Od jutros ništa nisam okusio. Ima l’ sira, paradajza?

Nilgun: Sad ću reć Džemili, napravit će ti.

Ugur: (Smije se) Nemoj ba, hajmo mi u kuhinju, sami ćemo pripremit da jedemo. Hajd. Bolje razmišljam punog želuca. Nekad...

Nilgun: Šta će bit sa čika Fahrudina?

Ugur: (Tužno gleda u djeda, potom se osmijehne). Spava snom pravednika.

(Izlaze na vrata na koja je maloprije izašla Džemila. Alturka muzika. Duga pauza. Na vrata sa lijeve strane u cvijetnim šlafrocima ulaze Fazileta, Ajnur, Bisera i Hamijeta. Da, i Gospođa Hamijeta se uvukla u cvijetni šlafrok. Ajnur ima viklere u kosi. Fazileta u ruci nosi pomadu.)

Fazileta: Sadrži ananas, kivi, avokado. Održava ten mladim. Normalno.

Bisera: Joj, ja kad stavim ovu pomadu, osjećam se k’o voćna salata. A onom mom se želudac prevrće.

Ajnur: Još nisu navikli na ovaj ukus.

Hamijeta: Ko?

Fazileta: Naši muževi. (Sve se smiju)

Hamijeta: Ja se šminkam u skladu sa horoskopom.

Bisera: Zar tebi tvoj astrolog daje i preporuke za šminku?

Ajnur: Je l’ de da ova krema održava ten mladim?

Fazileta: Aha.

Ajnur: A djeluje li na tijelo?

Hamijeta: Postoje druge kreme za tijelo. One su skuplje.

Fazileta: Normalno, tijelo zauzima veću površinu od lica.

Hamijeta: Jest, Bogami. Ja sam se opet udebljala.

Bisera: I ja, draga. Majke mi, ne mogu se više uvuć u stare šlafroke.

Fazileta: I ja sam svoje stare šlafroke dala Džemili, al’ šta bi drugo bilo, k’o niža klasa, ne nosi ni jedan.

Ajnur: Bona, bezbeli ih prodala.

Hamijeta: (Stoji ispred Fahrudina. Zbunjena.) Aaah, Bože sačuvaj! Zar je ovaj čovjek još ovdje?

Bisera: Ko?

Hamijeta: Ha, ovdje spava ova budala zbog koje sam se onesvijestila, mahnitov!

Fazileta: Što je previše, previše!

Hamijeta: Molim vas, polahko, samo da se ne probudi, molim vas pustite nek spava.

Fazileta: Džahit će doć za sahat-dva. Bogami ne znam šta će reć kad vidi da mu u kući k’o top spava nekakav nepoznat starac...

Ajnur: Šta ćemo?

Bisera: Bone, pustite čovjeka, nek spava tu gdje je. Svakako će mu skoro unuk doć da ga vodi.

Ajnur: Je l’ mu ono unuk bi tramvajdžija?

Fazileta: Poštar.

Ajnur: Ne znam odakle Nilgun izvlači ove tipove.

Hamijeta: Molim vas, samo tiho pričajte, da se ne probudi.

Bisera: (Smije se) Tebe se ovaj đuturum pravo dojmio, ha?

Hamijeta: Joj, ne bilo ga, ne bih voljela! Uf, kad mi naumpadne, svu me znoj oblije!

Ajnur: Hamijeta, a šta ti je uradio?

Hamijeta: Ha sam ušla na vrata navalio na mene. Kaže, pojeo bih te k’o juneću kremenadlu! Za Faziletu rek’o da je iz Adane.

Fazileta: Sram ga bilo!

Hamijeta: Ššššt, da se ne probudi.

Bisera: Pričaj, šta je još bilo?

Hamijeta: Rekla sam mu da mi je dedo bio dvorjanin.

Bisera: Kakve to veze ima?

Fazileta: Za ime Boga, Hamijeta, to pričaš i gdje treba i gdje ne treba.

Hamijeta: Naumpalo mi, mislila bezbeli će se prepast.

Ajnur: Je l’ se makar prep’o?

Hamijeta: Šta, moja ti, još se više pomamio. Navalio mi se na šešir, pa na naočale. (Biseri) A o tebi je prič’o k’o o Dženeti.

Bisera: Zaaar?

Hamijeta: Onda vam je, moje vi, počeo o sebi pričat’ ko o konjaniku.

Ajnur: Uf, pa ovaj se dobro nabrij’o.

Hamijeta: Veli da je ovdje kako bi komandovao akcijom Odreda lahke konjice. Za sebe kaže da je ljudožder.

Fazileta: Bone ne bile, čovjek je neuravnotežen, prcavi starac.

Bisera: Baš takav. Sirotan, k’o akšamski šejtančić.

Ajnur: A šta bi mi da je kakav krupan, snagator?

Bisera: Ih, kamo nama te sreće?

Fazileta: Nemoj meni govorit o sreći, tri dana gubim na remiju.

Hamijeta: I ja. Ali, znaš šta sam uradila, otišla sam i kupila sebi devet pari cipela.

Bisera: E vala, ništa bolje nisi mogla uradit.

Hamijeta: Lakovane, od zmijske kože, od krokodilske kože, s visokom petom, sa malom petom, ukra{ene kamenčićima, sa sedefnom šnalom, sa urađenom bordurom, crne, teget, svijetlo modre, boje bijele kafe, crvene, svijetlocrvene, tačno devet pari.

Fazileta: I šta bi?

Hamijeta: Zaboravila na ono što sam izgubila na remiju. A i sreća se okrenula na moju stranu. Svakako mi je tako pisalo u horoskopu.

Fazileta: Je’l ti u horoskopu pisalo kupi sebi devetere cipele, pa ćeš izvuć džokera kad budeš igrala remija. Reci nam bona koji ti je to horoskop, pa da i mi čitamo.

Hamijeta: Fazileta, ti si kraljica. Pa zar može tako pisat? Pisalo je da će mi se u devetom mjesecu otvoriti vrata sreće.

Fazileta: Pa šta onda?

Hamijeta: Deveti mjesec sam dočekala sa devetere cipele, i krenula me sreća u remiju.

Fazileta: Hamkaa, ko ti tumači horoskop? Čini mi se kao da imaš astrologa s kojim se konsultuješ.

Hamijeta: Zaime Boga, od vas se ništa ne može sakriti. U našoj zgradi živi jedan indijski mudrac. Konsultujem se s njim. Čovjek podučava meditaciji. Strašna stvar. Jest malo poskupo, al’, šta ću, nek’ je. Doš’o ovamo čaak iz Indije, pa kol’ko rekne, moram pristat. Strašno tajnovit čovjek.

Fazileta: Hamijeta, pa zar ti Indijcu daješ da čita horoskop koji izlazi u novinama?

Hamijeta: Da. Objašnjava mi šta znači horoskop. Odvest ću i vas jednom kod njega. Da bi se shvatilo koliko je to uzvišen čovjek, treba vidjeti Habubi Simbu.

Ajnur: Šta, kako si rekla da se zove?

Hamijeta: Habubi Simba iz Marakeša.

Bisera: Tu, dvije ulice od nas stanuje jedna gatara, ja nju nekad zovnem. Da prizivamo duhove, i tako to...

Hamijeta: Ti jednom dođi kod Habubi Simbe, zaboravićeš tu svoju gataru.

Fazileta: A ja tražim kakvu curu koja dobro radi pedikerske i manikirske poslove.

Hamijeta: Ah, probaj novu curu što radi kod našeg frizera Birola. Završila koledž, onako otmjena.

Ajnur: Je’l se Birol vratio iz Evrope?

Hamijeta: Draga, pa ima mjesec dana. Izučavao nove frizure. Pit’o je nedavno za tebe.

Ajnur: Zaboga, Hamijeta... Zar ti smatraš da su mene frizeri dostojni?

Fazileta: Bona, pa šta se tu imaš ljutit?

Bisera: Šta ti je, molim te? Ajnur, vala, baš si postala osjetljiva.

Ajnur: Ma šta ja znam, nešto sam jako depresivna.

Bisera: Otiđi ti kod Birola, sve će to nestat.

Fazileta: (Stoji pred Fahrudinom) A ovaj se ko vreća ovdje raspljoštio, spava li, spava.

Hamijeta: Ne diraj, draga, pusti ga nek spava!

(Sa desne strane ulaze Nilgun i Ugur, jedući posljednje zalogaje sendviča.)

Fazileta: Aaah, zar ste vi u kući? Nilgun, reci prijatelju, dedo mu spava, nek ga probudi, i nek ga vodi. Uskoro će ti otac doć. Za danas je bilo dosta nepodobština.

Ugur: Htjeli smo krenut. San koji je iznenada ophrvao mog djeda napravio je neke male izmjene u našim planovima. Nehotično.

Bisera: Izvinite, ali... djed Vam je vrlo neobičan čovjek.

Ugur: Tačno, gospođo. U pravu ste.

Hamijeta: Gotovo da me ubio...

Ugur: Gospođo, budite sigurni da više takvo što neće napraviti, budite spokojni!

Ajnur: Meni je rekao: “Jel’ de da si ti pušćenica?”

Ugur: Baš je sramota! Kako je znao?

Fazileta: Ugure, sine!

Ugur: Izvolite gospođo? Recite! Ja Vas volim, divim Vam se, zar je jednostavno podići osobu kao Nilgun? (klekne na koljena) Nekada davno sam u jednom američkom filmu gledao jednu mađarsku groficu.

(Tišina)

Fazileta: Ne razumijem?

Hamijeta: Ni ja ne razumijem.

Ugur: Podsjećate me na tu groficu.

Fazileta: Hvala, sine. Moje je već prošlo.

Ajnur: (Fazileti) Sestroo?

Ugur: (Fazileti) I Vi ste plemeniti i teški kao ta mađarska krasotica.

Fazileta: (Ajnuri) Ajnur, nema potrebe da me zoveš sestrooo.

Ajnur: A kako ću te zvat?

Hamijeta: Joj, cure, meni je opet zlo!

Nilgun: Ugure! Kupi svoje prnje i svog dedu, i gubi se odavde!

Ugur: (Fazileti) Fazileta, Vaša kćer je ljubomorna na nas!

Fazileta: Nilgun! Odmah da si otišla u svoju sobu, odmah!

Bisera: (Fazileti) Momak ti je rekao da si “teška”.

Ugur: Mene nemate pravo zvati momak!

Bisera: A što to?

Ugur: Poslije ću i ja, skupa sa Hamkicom, past i onesvijestit se!

Fazileta: (Uguru) Jesi mi stvarno rekao da sam teška?

Ugur: Draga moja, zar bih ja to mogao reći? Ljubomorne su na nas.

Nilgun: Mama, jest, rekao je!

Fazileta: Ti šuti! Hajde, u svoju sobu!

Hamijeta: Aaaaaa! Upomooooć ljudi! Dosta više, dosta!

(Tišina)

Nilgun: Ovdje je jedan mrtvac.

(Tišina)

Ugur: Da. Danas je umrla moja ljubav. (Fazileti) Mislio sam da volim Vašu kćer.

Fazileta: Tako znači?

Ugur: Sad više ne mislim tako.

Nilgun: Nije samo Ugurova ljubav umrla.

Fazileta: (Uguru) Ma kako si ti tako sladak?

Ugur: Hvala Vam!

Ajnur: (Fazileti) Samo što Džahit nije došao.

Fazileta: Joj, vala, dabogda ne doš’o.

Bisera: Nemoj tako, Fazileta. Ko bi plać’o kiriju?

Ajnur: Ko bi puštao plinove?

Ugur: Ja! Ja!

Fazileta: Ma kako si ti bolan tako sladak?

Nilgun: Ovdje je mrtvac!

Ugur: Nilgun!

Fazileta: Kćeri, ni jedne! Rekla sam ti. U sobu!

Nilgun: (Uguru) Nije te stid? Kakav si ti čovjek? Na najtužniji dan u životu...

Ugur: (Fazileti) Posvađala se sa Hasanom, pa je zbog tog malo onako...

Fazileta: Ma jesmo li se to riješili onog provincijalca?

Nilgun: (Uguru) Hasan je hiljadu puta bolji od tebe!

Ajnur: Ne sekiraj se, moja Nilgunčice! Da mahneš rukom, pedeseterica bi...

Bisera: Mlada si, lijepa si...

Hamijeta: Obrazovana si, pametna...

Fazileta: Ima obrazovanje, ali nešto joj ja lično sumnjam u pamet.

Nilgun: Mama! Dosta više!

Fazileta: Slušaj me dobro! Kad samnom pričaš ne podiži glas, u protivnom ću te...

Ugur. (Upada. Najednom je promijenio stranu. Sad se bori na Nilguninoj strani.)... U protivnom, šta će biti gospođo Fevzija?

Fazileta: Šta je tebi dušo?

Ugur: Otkud ću ja bit tvoja duša, bona? Ja sam Nilgunin prijatelj! Poštar sam! Uskoro ću početi raditi u spavaćim kolima! Bruka i sramota! Što ste navalili na djevojku? Ako se treba ponašati poput Vas, ako Vašim očima treba gledati na svijet, što ste se onda mučili i onda slali je da se školuje? Bez prestanka odbacujete i serete se na njen način odijevanja, na stil, na prijatelje, na njen izbor! Želite da bude kao Vi. S jednom razlikom.

Fazileta: A kojom to?

Ugur: Želite da se uda bolje negoli ste Vi uspjeli! Potom ćete Vi i Vaše kćeri, Vaši muževi i Vaši zetovi, okupljeni oko jednoga stola, u jednim te istim papučama, živjeti mali, malušni, najmalušniji život pretresajući iste priče, i htjeti odgajati unučad koja sliče na vas. Začarani krug jalovštine!

Ajnur: Ko je to jalovština?

Hamijeta: Joj, sad ću se onesvijestit! Dedo mu zasp’o, unuk počeo!

Bisera: (Fazileti) Tebe je nazv’o Fevzijom.

Ugur: Tiho! Nemojte vikat dok govorite! Gospodin Fahrudin iz Bitole spava. Imajte malo poštovanja! Nije sve televizijska serija, nije sve partija remija! Na svijetu postoje i druge stvari osim trača i samodopadnosti!

Fazileta: (Smirila se) Ti se dereš više nego mi, sinko!

Nilgun: (Posmatra scenu sa izrazom čuđenja. Uguru.) Bože na dobro?

Ugur: Odlučio sam da te spasim.

Nilgun: Hoćeš me uzeti i odvesti sa sobom?

Ugur: Znaš da to ne mogu učiniti. Bit ću sretan ako te makar malo smetem s pameti!

Ajnur: Hoćete li večeras ostati ovdje?

Fazileta: Bože sačuvaj! Ni za živu glavu, ne dolazi u obzir!

Ajnur: Prostrli bi vam dušeke u dnevnom boravku.

Fazileta: Ajnur, da si odmah ušutjela!

Bisera: Ima i kalje.

Hamijeta: A-ah, ja s ovima, bome, neću ostati!

Fazileta: Bone, ko s kim ostaje? Ovo je moja kuća!

Hamijeta: E to ti je drugi padež, niko ti se ne miješa ako ti hoćeš da oni ostanu.

Fazileta: Bona pa kako bih to htjela?

Bisera: Nećeš, znači? Hajmo, Hamijeta...

Fazileta: Nije vi, draga, već nek više jednom idu ovaj poštar i njegov dedo!

Ajnur: Maloprije spomenu jalovštinu, baš mi se svidjelo.

Hamijeta: Čovjek još spava. Da nije umro?

Fazileta: Šuti, ujela se za jezik! Vidiš bona da spava k’o top! Izvrn’o se, k’o da mu je babina kuća!

Ugur: Gospodin Fahrudin nikad nije imao babine kuće!

Fazileta: Jesu’l to spavali na ulici?

Ugur: Na moru.

Fazileta: Ne razumijem.

Ugur: Dedin otac je bio pomorac.

(Počinje alaturka muzika. Ugur privlači štokrlu i sjeda pored djeda. Vadi cigaretu, ne uspijeva pronaći šibicu. Iz džepa na prsluku gospodina Fahrudina vadi upaljač, pripaljuje cigaretu. Gleda u djeda, osmjehuje se. Miluje ga po ruci, vraća upaljač u džep od njegovog prsluka. Na trenutak pogleda u Nilgun.)

Ugur: Dedin otac je bio Kapetan Pekmezović Muhsina Nurija. Dok vi još niste znali ni šta je toalet papir, on je svojim brodom iz New Orleansa u Hamburg prevozio lanene navlake za jastuke i čaršafe!

Hamijeta: Sine dragi, je’l u vašoj familiji ikad iko bio normalan?

Ugur: Bogami, teta, šta god bih rek’o, slag’o bih. To je sva roba koja nam je na raspolaganju. Zar ja ne bih volio da vas kvalitetnije uslužim? Ja samo u izlog stavljam ono što su mi već ranije spakovali. Tu ima i dobrog, i lošeg...

Bisera: Sinko, a što baš ovdje otvoriste dućan?

Fazileta: Šta pričate? Je’l ovo pijaca? Što ovdje izlažeš robu, i ti i dedo ti?

Nilgun: Ja sam ih danas pozvala.

Ugur: Nilgun nas je pozvala. Iz pristojnosti. Veli, da popijemo kahvu.

Nilgun: Rekla sam da se čika Fahrudin može kod nas opustiti.

Ugur: Dedo nije želio doći.

Nilgun: Mi smo insistirali.

Ugur: Rekli smo mu da će biti tri-četiri dame.

Nilgun: Rekli smo mu, ne boj se, neće te pojest.

Bisera: Boni, pa kome bi mi naudile?

Ajnur: Sve smo, vala, o sebi, pri sebi.

Fazileta: Zar niste mogli pronać ništa osim nas da se zabavi?

Hamijeta: Vidite kakvo je stanje u državi!

Bisera: Pogledajte kakvo je stanje u svijetu!

Hamijeta: Šta će bit s nas?

Ajnur: Klas radi za vas!

Fazileta: Šta ti, bona pričaš?! Ti pravo prolupala, izgleda?

Ajnur: Ma, ne znam, majke mi...

Ugur: (Gasi cigaretu) Ja moram ić.

Fazileta: E, ne znam šta bih ti rekla?

Hamijeta: Mi baš lijepo sjedili, sine Ugure!

Bisera: (Ušućuje Hamijetu) Dođite nam opet.

Ugur: Doći ću za par sati.

Fazileta: Joj, zaime Boga, nemoj to radit!

Bisera: Hoću li Vam probudit dedu?

Ugur: (Nilguni) Šta ti veliš, da ga probudi?

Nilgun: Gdje ćeš ti?

Ugur: (Stavlja pisma u poštarsku torbu.) Moram ovo predati. I trebaju mi ambulantna kola. Sutra će biti naporan dan!

Nilgun: Ti idi. Ja ću bit ovdje. Ne brini.

Ugur: Hvala ti.

Fazileta: Šta se događa, draga?! Ko ide, ko ostaje?

Nilgun: Ugur ide, čika Fahrudin ostaje. Kad se Ugur vrati iz pošte, preuzeće dedu.

Ajnur: Džahit samo što nije došao.

Bisera: Sad je pet do pet.

Hamijeta: Sad će na televiziji počet Ljubav je slijepa.

Ugur: E, to ti je ljubav. Dogodi se i govnetu i ljudini.

Bisera: Cure, hajmo izać gore!

Fazileta: (Nilguni) Mi smo kod Bisere. Gospođice, kad se vratim, hoću da zateknem čistu kuću.

Ugur: Kao gospođicin poštar Vam dajem časnu riječ da ćete, kad se vratite, zateći potpuno čistu kuću.

Nilgun: Dobro, doviđenja!

Ajnur: (Uguru) Niste nam pričali o svojim avanturama.

Hamijeta: Hajd, Ajnur, nije sad vrijeme za to!

Fazileta: (Nilguni) Sram da te bude.

Bisera: (Uguru) Vaš dedo ima tako tvrd san, da top pukne ne bi rek’o ni šta bi?

Ugur: Ništa nije puklo. Gospodin Fahrudin se ne može probuditi ni na buku koju stvaraju četiri radoznale glupače!

Hamijeta: Evo ga, opet počeo! Odoh ja.

Fazileta: Hajmo. (Brzo izlaze: Bisera, Hamijeta, Ajnur, Fazileta)

(Pauza. Tišina. Počinje alaturka muzika.)

Nilgun: Šta ćemo sad?

Ugur: Nilgun?

Nilgun: Molim?

Ugur: Molim te, izađi malo. Želim par minuta biti sam.

Nilgun: Gdje ću? Što to radiš, Ugure?

Ugur: Oprosti mi. Nisam mogao znat da će dedo danas i ovdje umrijeti.

Nilgun: Zašto želiš da odem?

Ugur: Želim ostati sam.

(Tišina. Alaturka muzika. Nilgun prilazi Uguru, miluje ga po kosi. Okreće se, ide prema vratima.)

Nilgun: Hoćeš me sutra nazvat?

Ugur: Sutra će mi biti naporan dan.

Niglun: Prekosutra?

Ugur: (Gleda) Da, dobro. Prekosutra ću te sigurno nazvati!

Nilgun: Ako me sad budeš trebao, ja sam na gornjem katu. Kod tete Bisere.

(Alaturka muzika)

Ugur: (Osmjehuje se.) Naravno. (Maše rukom) Vidimo se.

(Nilgun izlazi. Muzika traje. Ugur ustaje, hoda po prostoriji. Sve posmatra. Dodiruje stvari. Na kraju ponovo staje kraj Fahrudina. Gleda ga s ljubavlju. Pomiluje ga po kosi. Na tren razmišlja. Uzima torbu. Odlučnim korakom odlazi prema ulaznim vratima, izlazi, odlazi. Muzika se nastavlja. Na sceni samo Fahrudinov leš. Sa desne strane ulazi Džemila.)

Džemila: Ja završila s poslom. Odoh ja. (Pogleda i vidi da na sceni nema nikog osim Fahrudina.) E, moj čikice, tebe ovdje ostavili. (Uzdiše) Vele, uskoro će počet rat. Vele da će umrijeti najmanje deset miliona ljudi. Zbog nafte. Ja ne znam. Nikad u životu nisam koristila naftu. Mahmut mi se smije. Veli, voziš se autobusom. A na selu nije bilo ni autobusa. Ložili smo balegu. (Smije se.) Sad smo postali građani, u školskim smo klupama, radost nam je velika, živjela nam školica! (Od umora se svali na štokrlu kraj Fahrudinova leša.) Sad... Ma, adžo, ja ovo ne razumijem. Je’l važnije to što će izbit rat, il’ što si ti ovdje, nečujno, umro? Doš’o si i iz čista mira napravio dar-mar... čim sam te vidjela, odmah si mi se dopao. Bio si mi drag, ne znam što! Možda sam se zakačila za tvoju duhovitost. A možda me oduševilo to što skupiš obrve, prevrneš ovako očima i onda izvališ da ni pas s maslom ne bi pojeo... (Briše suze.) Maćeha mi je pričala, navodno je i otac mog djeda bio kapetan. Navodno, bio lud na kvadrat. Na brodovima iz Afrike u Italiju prevozio slonovu kost. Znaš za pirate! (Tišina) I im’o papagaja. Papagaj mu se zvao Memet. Nije znao ništa progovorit, samo ‘nako gled’o more. Taj papagaj ti je jeo krastavice, salatu, mrkvu, kokos, i šutke posmatrao more. Očev djed je strašno volio tog papagaja. (Tišina.) A pto ja to tebi pričam? (Ustaje.) Ionako će bit frke, prst u uho... Kola priča o ratu. Ja velim k’o da sam proživjela i dan u životu u miru i rahatluku. Mahmut se smije, veli, šuti bona, ti to ne razumiješ? Tačno, ja ne razumijem. A ni ti sad ne razumiješ. Ti si umro, ja živa. Ni jedno od nas ne razumije, ali... A šta vrijedi i kad razumiješ?Još kad bismo i to znali?! (Smije se. Veže na glavu maramu koja joj je bila u ruci, oblači mantil.) Ja bih išla, ako dozvolite. Ovaj grad nema milosti, nit ga briga za rat, nit za mir. Ako hoćeš doć kući, valja ti ranije izać, i da puknu ne dvije, nego tri atomske bombe, ne skretat s puta kud si naumio. Putnik treba bit na svom putu. Hajd, zbogom, počivaj u miru. Ja ću doć sutra ujutro. Pobrisat prašinu. Onda ću, adžo, za tebe napravit halvu. Baš k’o što ti voliš.

(Džemila pomiluje po licu Fahrudina i izlazi hodajući na prstima. Tišina. Fahrudin sam na sceni. Duga pauza. Iz daljine se ponovo čuje alaturka muzika. Izuzetno dobra, snažna muzika. Kako se svjetlo sve intenzivnije fokusira na Fahrudinovu tijelu, tako i muzika postaje sve jača. Zavjesa. Muzika ne prestaje. Traje sve dok gledaoci ne iziđu iz pozorišta.)

 

(15. januar 1991. Madrid)

 

S turskog prevela: Amina Šiljak-Jesenković