Proljeće - ljeto 2005

  HISTORIČAR FILOZOFIJE KAO ČUVAR OTVORENOSTI MIŠLJENJA
  Predrag Milidrag
 
 

Putniče, putevi ne postoje;

njih stvaramo hodom

(španska poslovica)

 

 

W illard Quine, velikan filozofije XX veka, jednom je, navodno u šali, kazao kako postoje dve vrste ljudi zainteresovanih za filozofiju: oni koje interesuje filozofija i oni koje interesuje istorija filozofije. Quineova šala, iako malo nezgrapna, zahvata suštinu: postoji razlika između onih koji pokušavaju razumeti i rešiti probleme i onih koji pokušavaju razumeti kako su ih neki drugi razumeli i rešavali. Sa druge strane, postoji izvesno nerazumevanje, u nekim savremenim filozofskim tradicijama, toga šta je posao istoričara filozofije, pa se tako može čuti primedba da istoričari filozofije ne nastupaju kao filozofi, sa sopstvenim razumevanjem, već jedino kao advokati mrtvih filozofa.

Bilo kako bilo, sve ovo istoričaru filozofije nalaže da položi račun pred samog sebe i pred svoje kolege, filozofe, o krajnjim pitanjima rada na istoriji filozofije. Šta je posao istoričara filozofije? Koji je smisao njegovog postojanja? Koji je smisao istorije filozofije kao filozofske discipline? Šta su filozofske pretpostavke rada na istoriji filozofije? Koji su uslovi mogućnosti interpretacije istorijskofilozofskog materijala?

Pođimo od najprostijeg pitanja: pred kim je istoričar filozofije advokat mrtvih filozofa, ukoliko to jeste?

Onaj ko pokušava da interpretira misao bilo kog velikog filozofa,1 gore nabrojana pitanja samo uz krajnji napor može zaobići, naprosto zato što interpretirajući njih, teško njih može zaobići, mada ima i takvih slučajeva. Naime, interpretirajući, na primer Descartesa, istoričar filozofije se susreće sa jednom neoporecivom činjenicom: vrlo često sasvim eksplicitno, Descartes afirmiše međusobno suprotstavljene tvrdnje. Duša i telo i utiču i ne utiču jedno na drugo, pojam njihovog jedinstva i jeste i nije primaran pojam, volja jeste apsolutno slobodna i nije apsolutno slobodna, ideja Boga jeste agregat savršenstava i nije takav agregat, Bog nužno jeste uzrok samog sebe, iako je nemoguće da bilo šta bude sopstveni uzrok. Istu vrstu primera mogućno je naći i kod drugih filozofa.

Kako interpretirati misao nekog filozofa, kod kojeg je u pitanju sama mogućnost koherentne interpretacije?2 Neozbiljno bi bilo i pomisliti kako su oni “pravili greške”, da su “previđali” probleme, da su bili “nedosledni” ili da su zaboravljali šta su ranije pisali. Neozbiljno, kažemo, zato se veliki filozofi uopšte ne bi našli u istoriji filozofije da su sebi dopuštali “greške”, “previde” ili “nedoslednosti”, koje ćemo mi, negde po veličini ispod njihovih kolena, uspešno otkrivati i još uspešnije ispravljati. Da upotrebimo Descartesove reči, “nesmotrena drskost bi bila” i pomisliti kako možemo “uloviti” Platona ili Aristotela, Tomu ili Kanta, Hegela ili Heideggera u previdu ili grešci. Ukoliko nam se to ipak desi, jedini umni, i zato filozofski zaključak, može biti da nešto nije u redu sa našim istorijskofilozofskim razumevanjem njih.

Upravo rečeno ukazuje na prvotnu istinu, dakle prvu u apsolutnom smislu, celokupnog rada na istoriji filozofije: posao istoričara filozofije nije da ocenjuje prošle filozofe, njihovu uspešnost ili neuspešnost, već da pokuša da razume njihovu misao.

No, da li je posao ocenjivanja prethodnih filozofa nečiji drugi posao i može li istoričar filozofije ikoga ocenjivati? Odgovori na oba pitanja jesu pozitivni i vezani su za razliku između filozofa i istoričara filozofije. Posmatrano u idealnom slučaju, filozof i istoričar filozofije nemaju isti predmet istraživanja. Kao što smo rekli, filozof pokušava da razumeva probleme i rešenja, istoričar filozofije pokušava da razume druge filozofe.

Filozof je taj koji ima puno pravo da ocenjuje druge filozofe, jer sa njima deli zajednički predmet istraživanja – probleme i njihova rešenja. On ima pravo da ocenjuje uspešnost i neuspešnost razumevanja istih problema kod prethodnih filozofa. Sa druge strane, i istoričar filozofije ima pravo da ocenjuje, ali ne filozofe, već druge istoričare filozofije, da ocenjuje uspešnost njihovih interpretacija, zato što njihov zajednički predmet istraživanja jesu misli prethodnih filozofa.

Vrednovanje filozofa iz prošlosti jeste legitiman filozofski postupak, ali on nikada ne može biti legitiman istorijskofilozofski postupak, jer postoji suštastvena razlika u relevantnosti istorijske dimenzije: za filozofa ona uopšte ne mora biti relevantna, za istoričara filozofije sve drugo uopšte ne mora biti relevantno, osim nje. Misao svakog filozofa je za nas, nakon njegovog vremena, data kao a priori istorijskofilozofska. Filozofu je dopušteno da apstrahuje taj a priori, istoričar filozofije živi od njega. Ukoliko ga i on apstrahuje, on postaje filozof; on može tada vrednovati prethodne filozofe, ali to više nije istorija filozofije.

I da na ovom mestu parafraziramo Huma: da li vrednovanje misli mrtvih filozofa doprinosi boljem istorijskofilozofskom razumevanju njih? Ne. Onda u vatru sa vrednovanjem, jer za istoriju filozofije ne sadržava ništa do obmane i varke!

Šta je, dakle, posao istoričara filozofije? Prethodnim filozofijama, savremeni filozof pristupa iz svoga vremena i, s obzirom na svoje saznajne interese, razumeva ih, vrednuje njihove domete i koristi ih za izgradnju sopstvenog razumevanja. Ali, šta raditi sa svim onim aspektima smisla prethodnih filozofija, koji, zbog vezanosti za misaoni kontekst vremena u kojem su one nastale, ostaju skrivene za savremenog filozofa, jer je njegov misaoni kontekst često veoma različit? Treba li te aspekte prepustiti zaboravu? Ako je odgovor negativan, zbog čega je takav?

Na ovom mestu se pojavljuje istoričar filozofije. Njegov predmet istraživanja jesu misli prošlih filozofa u njihovom misaonom i istorijskom kontekstu. On se brine oko toga da što više aspekata prethodnih filozofija budu u svem svom bogatstvu na raspolaganju njegovim savremenicima, filozofima. “Bogatstvo prethodnih filozofija”, što će reći svi njihovi putevi mišljenja, koje su one otvorile, ali i oni koje su zatvorile, ne samo otvoreni putevi mišljenja koje su kasnije filozofije sledile, već i oni koje nisu sledile. Odavde posmatrano, istorija filozofije se javlja kao istorija sleđenih i nesleđenih puteva mišljenja.

Govorimo o “putevima mišljenja”, tj. putevima razumevanja, jer po njima prošli filozofi jesu veliki i mogu biti relevantni za vremena koja nisu njihova. Danas za istoriju filozofije kao takvu, ništa manje nije prihvatljivo, ništa više nije pokazivo; manje jeste puki hronološki sled i groblje prošlih filozofija, više jeste razvoj, napredak i nužnost kretanja.

Na istoričaru je filozofije i samo je na njemu da smisao puteva mišljenja održava otvorenim za sopstveno vreme, ne zarad puke učenosti i mnogoznalaštva, već zarad mudrosti, odnosno rada njegovih kolega i savremenika, filozofa. Posao filozofa nije da bude istoričar filozofije i zato mu je ovaj potreban, da bi za filozofa držao otvorenim bogatstvo smisla misli prošlih filozofa, za kojima filozof može da posegne u svom radu.3 Odavde se pokazuje da je razlika između njih u sledećem: dok filozofi, kao mislioci puteva, otvaraju puteve mišljenja, dotle istoričari filozofije čuvaju otvorenost tih puteva u svome vremenu. Zato istoričari filozofije jesu čuvari otvorenosti puteva mišljenja, kako sleđenih, tako i nesleđenih.

Dakle, ne tek držati otvorenim smisao koji je misao nekog filozofa imala za njega i njegove savremenike, već mnogo pre, držati otvorenim smisao njegove filozofije za naše i buduće vreme, pronalaziti u njegovoj filozofiji sleđene i nesleđene puteve mišljenja koje je on otvorio, bez obzira da li ih je on sam bio svestan.

Da upotrebimo jedan, nimalo slučajno, Heideggerov izraz, da bi raskrili smisao posla istoričara filozofije: erschliessen, rasključati, otključati. Istoričar filozofije otključava smisao prošlih filozofija, on njihove puteve mišljenja, otključane istorijskofilozofskom interpretacijom, posreduje u njihovoj otključanosti samim tim ključem, samom interpretacijom. Na taj način, njihov smisao drži otvorenim za sopstveno vreme, odnosno pokazuje njihovu istorijskofilozofsku relevantnost.

Kao čuvar otvorenosti puteva mišljenja mrtvih filozofa, istoričar filozofije ne dopušta zatvaranje tih puteva za mišljenje samo, svođenjem prethodnih filozofija na njima strane koncepte. Istoričar filozofije brani otvorenost puteva mišljenja mrtvih filozofa pred svojim vremenom, sa jedne strane od istog tog vremena, ali, sa druge, i za isto to vreme. Odbrana od osiromašenja smisla jeste njegov posao i zato je on po svome pojmu advokat mrtvih filozofa. Pred vremenima koja nisu njihova, mrtve filozofe nema ko da brani, osim istoričara filozofije.

Nakon što smo ukazali na zasigurno najveću zabludu vezanu za posao istoričara filozofije, da je njegov posao vrednovanje prošlih filozofa, možemo se okrenuti pitanjima sa početka teksta. Zato ćemo prvo opisati i analizirati prirodu dosadašnje prakse istorije filozofije kao filozofske discipline, da bismo, zatim, u drugom delu, razmotrili i ukazali na mogućnost njene promene.

 

Metafizička priroda istorije filozofije kao filozofske discipline

Pristupajući interpretaciji misli filozofa iz prošlosti, istoričar filozofije pokušava da interpretira filozofovo razumevanje, nekog posebnog problema ili celine sveta. Raznolike tvrdnje datog filozofa, on posmatra kao međusobno povezane izraze tog razumevanja, koji čine jednu stvarnu ili tek nameravanu celinu. Temeljna pretpostavka istoričara filozofije jeste da je tu celinu, odnosno, nazovimo ga, podležeće razumevanje, mogućno interpretacijom otkriti, konstruisati ili rekonstruisati. Rečeno implicira pretpostavku da interpretirani filozof jeste koherentan mislilac, da su, dakle, sve njegove tvrdnje o jednom problemu međusobno saglasne ili barem objašnjive, odnosno da uočene nedoslednosti nisu posledica filozofove namere. U prvom slučaju možemo govoriti o stvarnoj celini podležećeg razumevanja, u drugom o nameravanoj, ali ne i ostvarenoj celini. Posao istoričara filozofije bi, odavde, bio da – otkrivanjem ili (re)konstruisanjem – dođe do spomenutog podležećeg filozofovog razumevanja, putem istorijskofilozofske interpretacije.

Upravo rečeno važi samo u idealnom slučaju, pošto u dosadašnjoj istoriji filozofije nema filozofa kod kojeg se ne mogu naći veće ili manje nedoslednosti, iako kod svakoga od njih postoji pretenzija na doslednost. Ovo implicira da istoričar filozofije zapravo nikad ne “otkriva” podležeće razumevanje, da u istorijskofilozofskom materijalu ono nikada nije dato, već uvek zadato. Istoričar filozofije nije istraživač-geograf, koji na filozofsku kartu ucrtava novootkrivena sama-po-sebi postojeća razumevanja prošlih filozofija. Takozvana “geografija pojmova” jeste samo loša metafizika. Istorijskofilozofska interpretacija uvek konstruiše ili rekonstruiše traženo razumevanje, ona ga uvek iznova izrađuje, otključava ga (re)konstruišući ga. Istovremeno, pretenzija interpretiranog filozofa na doslednost obavezuje i njegovog interpretatora. Pošto uvek (re) konstruiše, istoričar filozofije ne može a da pri tom ne pokušava ili da pokaže kako zapravo nema nedoslednosti, ili da ih na neki drugi način otkloni. Izrađujući podležeće razumevanje, on a priori pokušava da pokaže kako sve, ma koliko različite tvrdnje, ipak jesu izraz jednog razumevanja. Tvrdnje koje se ne daju uklopiti u razumevanje, tada se nužno posmatraju kao nesuštinske. Koji je smisao ovakvog odnosa prema njima?

Samo je naizgled reč o nečemu različitom kada istoričar filozofije potencira uočene nedoslednosti. Uzmimo prvo u razmatranje idealan slučaj, kada bi se nedoslednosti mogle jasno i nedvosmisleno detektovati u materijalu, na primer u vidu dva bezupitno nesaglasna/protivrečna citata. Šta, zapravo, u kontekstu naše teme, znači “potenciranje uočenih nedoslednosti”? To ne može značiti puko konstatovanje njihovog postojanja, jer to još uvek nije istorija filozofije. Tek pokušaj razumevanja razloga za njihovo javljanje, razloga zašto interpretirani filozof nije dosledno mislio, jeste istorijskofilozofska interpretacija. Pri tom, istoričar filozofije, na osnovu bezupitne nepomirljivosti, očito bi odustao od traganja za podležećim razumevanjem. U tom slučaju, međutim, on bi izrađivao razumevanje dotičnog filozofa kao nedoslednog mislioca, odnosno tada bi sama istorijskofilozofska interpretacija imala pretenziju da objasni sve tvrdnje i da na taj način ona preuzme funkciju podležećeg razumevanja. Time istoričar filozofije sopstvenom vremenu predočava razloge javljanja detektovanih nedoslednosti i time ostaje advokat. Slobodnije rečeno, i kada je đavolji advokat, istoričar filozofije brani mrtve filozofe, jer ih uvek interpretira s obzirom na (stvarne ili) nameravane domete njihove misli. Sve je ovo belodano ukoliko se prisetimo dometa hermeneutičke filozofije. Skoro uvek od same interpretacije zavisi koja će se mesta javiti kao međusobno nesaglasna.

Razmotrena situacija potenciranja nedoslednosti ukazuje na suštastvenu ulogu istorijskofilozofske interpretacije, potvrđujući tezu da istoričar filozofije uvek (re)konstruiše smisao datog materijala. Istovremeno, ona ukazuje na još jedan samoočigledan i zato lako previdiv momenat: ne mogu se nedoslednosti ili bilo šta drugo interpretirati, ukoliko sama interpretacija barem ne pretenduje na koherentnost. Dotična pretenzija se javlja bez obzira na to da li postoji kod interpretiranog filozofa; nedosledna interpretacija naprosto ništa ne objašnjava. U kompleksu koji čine istorijskofilozofski materijal i istorijskofilozofska interpretacija, zahtev za koherentnošću jeste neizbežan i zato ga određujemo kao prvi apriorni zahtev koji se postavlja pred pokušaj svake istorijskofilozofske interpretacije.

Kazali smo da se zahtev za koherencijom javlja na dva mesta: kod interpretiranog filozofa i kod istorijskofilozofske interpretacije. Do sada smo pokušavali da ustanovimo njegovu prisutnost i status; sada se okrećemo njegovom smislu.

Razlog za javljanje koherencije kod interpretiranog filozofa jeste očit: istorija filozofije jeste (bila) istorija metafizike kao onto-teo-logije. U toj istoriji, filozofi koji je čine bili su ogromnom većinom sistemski mislioci. Odlika sistemskog mišljenja jeste koherencija, ona je implicirana sistemskim mišljenjem: nekoherentni sistem jeste protivrečnost. Sistemsko mišljenje ujedno jeste i osnova pretpostavke o postojanju podležećeg razumevanja kod interepretiranog filozofa, kada je on sistemski mislilac.

Odavde sledi i prvi, metodološki razlog za nužnost zahteva za koherencijom na strani interpretacije. Ako je interpretirani filozof mislio u sistemu, istoričar filozofije, kao interpretator njegovih misli, ne može pretendovati na istorijskofilozofsku relevantnost svoje interpretacije ukoliko se ne prihvati istog načina mišljenja. Kako pokazati da je neki filozof mislio sistemski, osim na sistemski način? Utoliko, sistemsko mišljenje, kada je u pitanju interpretacija sistemskih filozofa, jeste takođe apriorni zahtev koji se postavlja pred pokušaj istorijskofilozofske interpretacije.

Drugi razlog za postavljanje zahteva za koherentnošću pred intepretaciju povezan je sa kriterijumom njene uspešnosti. Za potrebe ovog teksta dovoljno je reći da je jedna interpretacija uspešnija od druge, osim po tome što je koherentnija, pre svega po tome što uspeva da pokaže postojanje više veza između pojedinih momenata dotične filozofije i što na bolji način pokazuje njen istorijskofilozofski uticaj. Opisano možemo nazvati kriterijumom sveobuhvatnosti: uspešnija je ona interpretacija koja obuhvata više stvari.

Nekakva zamišljena “tačnost” interpretacije nikako ne može biti kriterijum njene uspešnosti, jer to je ili trivijalni kriterijum ili je kriterijum loše metafizike. Istorija filozofije, kao što smo rekli, nije geografija pojmova, pa odatle niti može otkrivati šta su mislioci iz prošlosti “stvarno” mislili, niti je tačno predstavljanje njihovih misli uopšte interpretacija. Na kraju krajeva, zašto bi za nas bilo bitno samo ono šta su oni “stvarno” mislili? Zašto nam isto toliko ne bi bio važan smisao njihovih misli, kojeg oni uopšte nisu bili svesni? Kompleks materijal-interpretacija ima dva subjekta, materijal i istoričara filozofije.

Osim kao kriterijum uspešnosti, sveobuhvatnost figurira i kao zahtev koji se postavlja pred istorijskofilozofsku interpretaciju. Pri izradi podležećeg razumevanja, sopstvenog ili filozofovog, a zbog svoje “advokatske” prirode, istoričar filozofije nužnim načinom pokušava da obuhvati sve filozofove tvrdnje. Pošto to proizilazi iz pretpostavke interpretacije, da je dotični filozof mislio koherentno, zahtev za sveobuhvatnošću ima apriorni karakter: svaka interpretacija a priori pretenduje da obuhvati sve, ma koliko različite, momente.

Praksa istoričara filozofije pokazuje nam odnos između sveobuhvatnosti i koherentnosti: što je više nedoslednosti uočeno, to su ustrajniji pokušaji da se one uklone. Kada koherentnost kod datog filozofa nije u pitanju, ili nije uočena, zahtev za sveobuhvatnošću gubi na značaju, iako ne i na snazi, pošto ne postoji principijelni problem oko njenog dostizanja. Prostije rečeno, sveobuhvatnost interpretacije implicira njenu koherenciju.

Sveobuhvatnost kao apriorni zahtev za istorijskofilozofsku interpretaciju i njome implicirana koherentnost nisu ograničene samo na sistemske mislioce, pošto su potpuno nezavisne do interpretiranog materijala. I u slučaju Pascala ili Nietzschea istoričar filozofije pokušava da izgradi jedno podležeće razumevanje, kojim bi bilo mogućno obuhvatiti sve bogatstvo ovih nesistemskih mislilaca. Samim tim, on pokušava da pruži koherentnu interpretaciju njihove misli, odnosno ni u njihovom slučaju istoričar filozofije ne može odustati od sveobuhvatnosti.

Pred nama su, dakle, dva zahteva koji impliciraju istu stvar: iz sistemskog mišljenja sledi koherencija, kao i iz sveobuhvatnosti. To i ne iznenađuje, ako se ima u vidu da sveobuhvatnost i sistemsko mišljenje stoje u odnosu ekvivalencije. Pascal uopšte nema pretenziju da svojom filozofijom (ili “filozofijom”, jer to su Misli), obuhvati sve, kao što Hegel uvek teži da bude totalan. Primer sa Pascalom nam skreće pažnju na jedan momenat, koji će ubrzo postati odlučujući: moguće je misliti koherentno, a ne misliti sistemski ili sveobuhvatno. Istoričar filozofije ima štošta da nauči od filozofa o sopstvenom poslu.

Rezultati dosadašnjeg razmatranja prakse istorije filozofije kao filozofske discipline jesu tri apriorna zahteva koji se postavljaju pri svakom pokušaju istorijskofilozofske interpretacije: a) zahtev za koherentnošću, b) zahtev za sveobuhvatnošću i c) zahtev za sistemskim mišljenjem, koji jeste parcijalan, ali se odnosi na interpretaciju nesumnjivo najvećeg dela istorijskofilozofskog materijala.

Filozofija u XX veku je pokazala da su ovi zahtevi momenti metafizičkog načina mišljenja i zato tvrdimo: istorija filozofije kao filozofska disciplina ima onto-teo-loško ustrojstvo, a istoričar filozofije u svojoj biti jeste metafizičar. Princip uma, koji je suvereno vladao filozofijom dva i po milenijuma, i dalje suvereno vlada istorijom filozofije kao filozofskom disciplinom, zato što su njene pretpostavke – metafizičke.

Posredni dokaz za rečeno može biti nađen i u filozofiji druge polovine XX veka. Postmoderna se trudi(la) da pokaže kako je moguće misliti i nemetafizički, ali nam nije poznato da je ikada pokušala da pokaže smisao, mogućnost ili stvarnost jedne postmoderne istorije filozofije. Zato, izrazimo se slobodnije: istorija filozofije jeste ili hegelovska ili uopšte nije istorija filozofije, ali ona danas više ne može biti istorija filozofije ni ukoliko je Hegelova.

Iz metafizičke prirode istoričara filozofije vidna je i njegova krajnja pretenzija, u čijem se svetlu tri prethodno navedene pokazuju tek kao sredstva za njeno dostizanje. Naime, istorijskofilozofska interpretacija uvek pretenduje na istinitost, pri čemu se koherentnost i sveobuhvatnost mogu posmatrati kao kriterijumi te istinitosti. Istoričar filozofije uvek pretenduje na to da njegova interpretacija ponajbolje, tj. da do kraja otkriva smisao i bogatstvo interpretiranog materijala: interpretacija je “istinitija”, ako je koherentnija i sveobuhvatnija. Već samim tim što je interpretacija uvek (re)konstrukcija, istoričar filozofije ne može a da izradbom podležeće interpretacije i uklanjanjem “nedoslednosti” ne pokuša da je učini koherentnom i obuhvatnijom, tj. “istinitijom”.

U čemu se razlikuje ovako shvaćena metafizička priroda istorije filozofije kao filozofske discipline, od nje, shvaćene kao geografije pojmova? Pre svega u tome što se ne svodi na tačno predstavljanje, već smisao interpretirane filozofije izgrađuje za svoje vreme, tj. u tome što je povesna. Međutim, u oba “tipa” istorije filozofije vlada onto-teo-loško ustrojstvo. Da li razlika u prisustvu povesnosti nosi i suštastvenu različitost? Naravno da ne. Da li možda svest istoričara filozofije o tome da je metafizičar otvara put za različitost?

Svest o metafizičkoj prirodi svakako da nosi nešto drugačije. Ona, naime, istoričaru filozofije otvara mogućnost za susret sa temeljnom napetošću koja vlada svakim pokušajem istorijskofilozofske interpretacije. Sa jedne strane, zbog svoje metafizičke prirode, interpretacija a priori pretenduje da bude konačna interpretacija filozofa iz prošlosti, da upravo ona bude ta koja otkriva sve što se može otkriti o njegovom razumevanju. Deo toga jeste i pretenzija da interpretacija bude u stanju da pruži odgovore na sve primedbe koje bi joj mogle biti upućene iz bilo kog vremena. Sa druge strane, svest o metafizičnosti i posvesnosti nosi uvid da je svaka interpretacija a priori uslovljena vremenom istoričara filozofije, te da nema govora da bi mogla biti konačna. Istoričar filozofije, dakle, pretenduje na to da se nikada neće pojaviti interpretacija bliža “istini” neke filozofije, što će reći sveobuhvatnija (i koherentnija), ali, istovremeno, ima svest da hoće. Znajući da je svaka interpetacija povesna, istoričar filozofije pretenduje na dostizanje nepovesne interpretacije.

Pretenzije na sveobuhvatnost i konačnost intepretacije istoričar filozofije se ne može odreći, jer se ne može odreći sopstvene metafizičke prirode, ali upravo kao istoričar filozofije on danas ne može ni prihvatiti njene posledice, ne može prihvatiti da su njegovo vreme i njegova pozicija nadvremeni, ne može prihvatiti apsolutizaciju sadašnjice. Ukoliko govorimo o njemu kao o čuvaru otvorenosti puteva mišljenja, uočena napetost bi se mogla formulisati na sledeći način: on pretenduje da drži otvorenim sve puteve mišljenja jednog filozofa, iako, pošto ih otvara iz svog vremena i za svoje vreme, jeste svestan da može otvoriti samo one puteve koji se nadaju otvaranju iz njegovog vremena.

Filozofija u XX veku donela je mogućnost uočavanja, ali i potenciranje spomenute napetosti. Tada su neki putevi samorazumevanja istoričara filozofije, koji su mu bili i samorazumljivi, zatvoreni, nakon kritike principa uma i sistemskog mišljenja. Dok je za filozofa, danas, nemoguće misliti metafizički, za istoričara filozofije je i dalje nemoguće ne misliti tako. Znači li to da su istoričari filozofije postali nesavremeni? Vodi li rečeno zatvaranju smisla istorije filozofije na početku XXI veka?

Možda će zvučati čudno kada kažemo da ova pitanja za istoriju filozofije kao filozofsku disciplinu nisu ništa novo ili, barem, ne bi smela biti to4. Naime, sva su ona sadržana u ključnom pitanju ovog teksta: kako interpretirati filozofiju kod koje je u pitanju sama mogućnost koherentne interpretacije? Nedostatak mogućnosti koherencije implicira nedostatak stvarnosti zadovoljenja apriornih zahteva za sveobuhvatnošću i sistemskim mišljenjem, odnosno implicira problematizovanje metafizičkih pretpostavki istorije filozofije kao filozofske discipline. Da li je moguća nekoherentna istorijskofilozofska interpretacija? Ako jeste, šta bi ona uopšte bila i koji bi bio njen smisao? Koji bi njen odnos bio prema metafizičkoj prirodi istoričara filozofije? Otvara li takava jedna interpretacija put ka postmetafizičkoj istoriji filozofije?

 

Ka postmetafizičkoj
istoriji filozofije

Ideja o istoričaru filozofije kao čuvaru otvorenosti puteva mišljenja i svest o njegovoj metafizičkoj prirodi, tek sada pokazuju svoje potencijale. Istoričar filozofije preg sobom ima samo jedan, slobodno ga nazovimo, kategorički imperativ: puno razvijanje svih puteva mišljenja koje neka filozofija sadrži, kako sleđenih, tako i nesleđenih. Slučaj upitnosti mogućnosti koherentne interpretacije pokazuje da se ovaj imperativ i metafizička priroda (dosadašnjeg) istoričara filozofije nalaze u sukobu.

Metafizička pretenzija na otkrivanje Istine neke filozofije, ne bi li bila pružena njena konačna i “dobro zaobljena” (Parmenid!) interpretacija, kod velikih filozofa naprosto nije moguća. Isuviše toga ostaje van, bez izgleda na sveobuhvatanje, ma koliko se istoričari filozofije trudili oko toga. Rezultat ove pretenzije jeste samooslepljivanje za bogatstvo prošlih filozofija i zatvaranje istorijskofilozofskog uvida u puteve njihovog mišljenja.

Naime, u susretu intepretacije i filozofovih nedoslednih tvrdnji – uvek stradaju tvrdnje: one bivaju tretirane kao nesuštinske, svode se na neke druge i slično, odnosno nikada im se ne dopušta da opstanu kao nedosledne. Ako bogatstvo jedne filozofije dolazi u sukob sa interpretacijom i strada od nje, onda je metafizička pretenzija na konačnu/sveobuhvatnu interpretaciju Prokrustova postelja za prošle filozofije. Tvrdnja koja je sa bilo kog razloga ostala izvan interpretacije, praktično jeste zatvorena za istorijskofilozofski uvid, jer istoričar filozofije neće istraživati – pošto mu je koherencija važnija – put mišljenja koji je doveo do nje ili koje od nje vodi. Pretenzija na konačnu interpretaciju, umesto da služi otvaranju puteva mišljenja, postaje njihov grobar. Samo vreme iz kojeg se interpretira neka filozofija već samo po sebi jeste Prokrustova postelja za njeno razumevanje; istoričar filozofije se ne mora baš truditi da ta postelja bude što kvalitetnija.

Nadalje, ako je prisutnost (parousia) strukturni momenat metafizike kao onto-teo-logije, pretenzija na konačnu interpretaciju uopšte i ne zna za postojanje nesleđenih puteva mišljenja, pošto oni, za nju, nisu delatni u interpretiranoj filozofiji, niti su delatni u istoriji filozofije. Za sve puteve koji ostaju izvan interpretacije, ona je slepa, jer ih drži za nesuštinske. Sve i kada bi ih videla kao puteve, ona ne vidi kako bi bilo mogućno izgraditi jedno istorijskofilozofsko razumevanje njih i doći do njihove relevantnosti za nas. Heidegger, svojim takozvanim “povratkom” Grcima, jeste pokazao da je to moguće.

Pitanje: sme li istoričar filozofije danas žrtvovati bogatstvo misli prošlih filozofija, zarad pretenzije svoje prirode na konačnu interpretaciju? Ali i kontrapitanje: može li se istoričar filozofije odreći te pretenzije, a ostati istoričar filozofije?

Bojimo se da ni na jedno od ovih pitanja nije mogućno odgovoriti potvrdno. No, upravo zbog svesti o tome, o svojoj prirodi i napetostima koje vladaju njome, možda je danas, na početku XXI veka, istoričaru filozofije cela stvar ipak otvorenija.

U pokušaju da obezmoća sopstvenu prirodu, istoričaru filozofije možda može pomoći jedan samoočevidan momenat, čiji smisao do sada nije bilo mogućno videti. Naime, kao što smo rekli,  sveobuhvatnost i sistemsko mišljenje impliciraju koherenciju, ali koherencija ne implicira njih. U ovoj samostalnosti koherencije, nadamo se, leži mogućnost za jednu postmetafizičku istoriju filozofije.

Samostalna koherentnost ograničava svoju obaveznost jedino na mišljenje samog istoričara filozofije: on mora misliti koherentno, zato što misli. Ona uopšte ne mora biti obavezujuća za sam istorijskofilozofski materijal. Zašto od njega zahtevati koherenciju, ako on nije koherentan? Zašto ga ne pustiti da se pokaže u svoj svojoj nedoslednosti i kao takvog ga i interpretirati?

Može li interpretator misliti koherentno, a da njegova interpretacija ne bude takva? Naravno da može, ukoliko se odrekne interpretacije u jednini; sasvim je mogućno, i koherentno, razvijati različite puteve mišljenja jednog filozofa. Interpretacije tih puteva mogu biti međusobno nesaglasne, iako će svaka od njih, u sebi samoj, biti koherentna. Ako je misao filozofa bila polivalentna, onda ni njena interpretacija ne sme biti drugačija, odnosno ne može biti jedna i zato govorimo o interpretacijama. Svaka će od tih interpretacija u sebi samoj biti koherentna, jer istoričar filozofije ne može misliti nekoherentno, a ne više zato što je koherentnost nametnuta pretenzijom na konačnu interpretaciju.

Ako je za istoričara filozofije imperativ držati otvorenim što je moguće više puteva mišljenja, onda sveobuhvatnost, koherentnost, konačna intepretacija ili bilo šta drugo, ne sme biti važno, ukoliko je u suprotnosti sa ovim imperativom.

Tek iz sadašnje perspektive postaje vidno da na fundamentalnom nivou zapravo ne postoji odnos između koherentnosti i istorijskofilozofskog materijala koji bi bio važan za interpretaciju. Naime, pitanje koherentnosti tvrdnji interpretiranog filozofa uopšte nije istorijskofilozofski relevantno pitanje, već je filozofski relevantno. Uzmimo, na primer, Suárezovo razumevanje večnih istina; kako pokazuju novije i vrlo ozbiljne interpretacije, ono je daleko od doslednog. Da li će zbog toga opasti istorijskofilozofska relevantnost ovog Suárezovog razumevanja? Neće, jer se ona procenjuje na osnovu uticaja na potonje filozofe, na osnovu puteva koje je on otvorio, a oni sledili, a ne na osnovu koherencije tog njegovog razumevanja. Događa se upravo suprotno, nekoherentnost donosi narastanje relevantnosti, jer jednom kada je ona kod Suáreza uočena, pokazalo se da je jedan put koji je on otvorio sledio Descartes, da je drugi put, nesaglasan sa prvim, sledio Leibniz, a da treći sledi moderna logika, kroz prisustvo egzistencijalne pretpostavke u sudovima. Za ove istorijskofilozofske uvide, koherencija naprosto nije relevantna, a insistiranje na njoj može biti pogubno po uvide.

Iz ove perspektive, evidentirane “nedoslednosti” se više neće pokazivati kao “problemi” kod datog filozofa, koje treba “rešavati” interpretacijom: problemi postoje ako i samo ako postoji pretenzija na sveobuhvatnost konačne interpretacije. Bez ove sveobuhvatnosti, nedoslednosti se pojavljuju u istinskom istorijskofilozofskom i njihovoj biti daleko primerenijem svetlu, naime kao potencijalna mesta otvaranja ili zatvaranja puteva mišljenja. Na istoričaru je filozofije da iznese sve ovo pred filozofa iz svog vremena. Tu se njegov posao okončava, a na filozofima je onda da se bore sa ocenjivanjem i (ne)koherentnošću.

Metafizička suština istorijskofilozofske interpretacije, ipak, i dalje opstaje, ali kao suštastveno obezmoćena. Pretpostavka njenog obezmoćavanja jesu dva pokazana vida slabljenja apriornog zahteva za koherencijom. Prvi vid slabljenja vezan je za interpretaciju i odnosi se na dopuštanje međusobno nesaglasnih interpretacija tvrdnji datog filozofa. Drugi vid se tiče samog materijala, odnosno irelevantnosti koherencije materijala za istorijskofilozofski uvid.

Pri ovakvoj postavci stvari, a s obzirom da sveobuhvatnost implicira koherentnost, slabljenje koherencije ima direktne posledice po pretenziju na sveobuhvatnost. Smisao pretenzije na sveobuhvatnost sada jeste bitno drugačiji. Pošto više nema jedne i konačne interpretacije, sveobuhvatnost, kako je do sada razumevana, više ne može biti njen kvalitet, niti kriterijum njene uspešnosti.

Sveobuhvatnost dobija izrazito kvantitativni karakter: interpretacija će biti sveobuhvatnija ukoliko sadrži više interpretacijâ što više puteva mišljenja datog filozofa. Kao i koherencija, sveobuhvatnost prestaje da bude vezana za materijal i postaje isključivo vezana za mišljenje/razumevanje istoričara filozofije.

Prema tome, kvantitativni karakter pretenzije na sveoubuhvatnost interpretacije određujemo kao pretenziju istoričara filozofije da za svoje vreme interpretira sve, ne nužno međusobno saglasne tvrdnje datog filozofa (o nekom problemu), kroz jednu ili više, ne nužno međusobno saglasnih interpretacija tih tvrdnji. Drugim rečima, njegova pretenzija bi bila da drži otvorenim sve puteve mišljenja jednog filozofa.

Daleko najvažnija stvar u svemu ovome jeste svest i priznanje da postoje različita razumevanja jednog problema kod interpretiranog filozofa. Ta svest obesmišljava himeru mogućnosti konačne interpretacije, jer besmisleno je govoriti o konačnoj interpretaciji, ukoliko je pokazano da ne postoji samo jedan put mišljenja o datom problemu. Ukoliko bi se, ipak, insistiralo na njoj, onda se mora dopustiti da u sebi samoj ta konačna interpretacija može biti nekoherentna. Svi putevi mišljenja jednog filozofa jesu kao takvi ravnopravni, jer sve to jesu putevi njegove filozofije, čak i ako nisu jednako plodonosni za njeno razumevanje ili razumevanje potonjih filozofija. Kvantitativni karakter pretenzije na sveobuhvatnost utemeljen je upravo na ovoj izvornoj ravnopravnosti.

Pogledajmo ovako okarakterisanu sveobuhvatnost iz još jednog ugla. Rekli smo da bez svih puteva mišljenja datog filozofa nemamo sveobuhvatnu interpretaciju njegove filozofije. Za trenutak se može činiti da ovo negira kvantitativni karakter sveobuhvatnosti, pošto iz rečenog prividno sledi da bismo imali konačnu interpretaciju ukoliko bismo držali otvorenim sve puteve njegovog mišljenja. To je sasvim tačno, ali pod jednim uslovom: sve puteve u svim vremenima, prošlim i budućim. Kako to nije mogućno, nema opasnosti od ponovnog javljanja himere konačne interpretacije.

Kvantitativni karakter sveobuhvatnosti sa jedne strane afirmiše mogućnost pokazivanja do tada nesagledanih puteva, dok sa druge negira postojanje mogućnosti da se to pokazivanje ikada privede kraju. Svako vreme dodaje nova razumevanja prošlih filozofa i, upravo zbog povesne prirode interepretacije, svako vreme mora iznova interpretirati istoriju filozofije. Ponovo Heideggerov primer, prisustvo neuočenih puteva mišljenja mogućno je pokazati i u tekstovima starim 2.500 godina. Odavde, istorija filozofije se javlja kao povesna akumulacija razumevanja sleđenih i nesleđenih puteva mišljenja prošlih filozofa.

Nipošto se ne sme prevideti da, uprkos svemu, ostaje delatna metafizička suština istorije filozofije kao filozofske discipline. Prvo, ona je delatna unutar svih interpretacija svakog pojedinačnog puta mišljenja. Drugo, pretenzija na sveobuhvatnost i pri ovakvoj postavci, zadržava jednu metafizičku dimenziju, pošto može biti ograničena samo na vreme interpretatora: on može pretendovati da daje konačnu interpretaciju za svoje vreme, kao i za prošla, ali ne i za buduće. Međutim, već samo odustajanje od vanvremenosti, bitno menja smisao sveobuhvatnosti, jer je vezuje za trenutno stanje istraživanja. Istoričar filozofije nema načina da dokaže da u njegovom vremenu obuhvatnija interpretacija nije moguća; to je samo empirijski utvrdivo, iz nekog sledećeg vremena. Utoliko je pretenzija na konačnu interpretaciju za svoje vreme, u skladu sa kvantitativnim karakterom sveobuhvatnosti.

Pošto, osim sveobuhvatnosti, i sistemsko mišljenje implicira koherentnost, slabljenje zahteva za koherentnošću neminovno se odražava i na sistemsko mišljenje. Kazali smo kako je jedino sistemskom interpretacijom mogućno pokazati sistemsko mišljenje datog filozofa. Kako je to uskladivo sa dopuštenom međusobnom nekoherentnošću interpretacije njegove misli? Zar interpretacije koje nisu u skladu sa sistemskom prirodom njegovog mišljenja, zar one nužnim načinom ne narušavaju sistemsku prirodu same interpretacije? Ne narušavaju je, ukoliko se zna gde je njihovo pravo mesto.

Bilo bi pogrešno ukoliko bi se pristup izložen u ovom tekstu razumeo kao poziv na nesistemsko interpretiranje sistemskih filozofa, jer naivno je verovati da je nešto takvo moguće. Radi se pre o tome da se povrh sistemske interpretacije, da se nakon nje potraži još nešto, naime oni putevi mišljenja koji su prisutni, ali koji nisu obuhvaćeni sistemom ili koji su mu suprotstavljeni. Jedino iz perspektive sistema mogućno je videti šta on ne obuhvata; zato, tek nakon što se sistemskom interpretacijom pokaže sistemsko mišljenje filozofa, tek tada istoričar filozofije uopšte može potražiti i nesistemske puteve mišljenja. On više ne sme polaziti od pretpostavke da kod interpretiranog filozofa nema različitih puteva mišljenja, već da nema samo jednog, kao što ga nikada i nema. Ova pretpostavka ipak ima posledice tek nakon pokazivanja sistemske prirode datog filozofa.

Sve ovo ne postavlja dodatne zahteve pred istoričara filozofije: on i dalje može nastaviti sa svojom praksom razvijanja jedne interpretacije. Jedino što više ne sme jeste da zatvara drugačije puteve, kada naiđe na njih.

Očito je da metafizička suština istorije filozofije biva obezmoćana, mada nikad obezmoćena, napuštanjem ideje o konačnoj interpretaciji i multiplikovanjem njenog onto-teo-loškog ustrojstva, odnosno dopuštanjem više, ne nužno međusobno saglasnih interpretacija. Da se izrazimo slobodno, jedan od načina za pokušaj napuštanja onto-teo-logije možda može biti i što više onto-teo-logija.

 

* * *

Pristupom na čije smo obrise pokušali da ukažemo ovim tekstom, istoričar filozofije čini relevantnim mnogo više istorijskofilozofskog materijala za svoje savremenike, filozofe. Ako filozofija pokušava misliti postmetafizički, istorija filozofije nema izbora do da je u tome sledi. U suprotnom, neminovno je zatvaranje smisla istorije filozofije na početku XXI veka. Istoričar filozofije danas može biti savremen jedino ukoliko povrh svog dosadašnjeg rada, traga i za nemetafizičkim putevima mišljenja, koje prošli filozofi jesu često otvarali, ali retko sledili i koje su do sada bili periferni, kako za filozofiju, tako i za njene istoričare. Biti odgovoran prema filozofiji u njenoj istorijskoj dimenziji nikada ne znači samo odgovornost prema prošlim filozofima, već uvek i prema sopstvenom vremenu. Danas to znači otključavati nesleđene puteve mišljenja mrtvih filozofa, kako je to radio Heidegger sa Grcima ili kako to radi Jean-Luc Marion sa Anselmom i Descartesom. Jedino na taj način istoričar filozofije može biti sa filozofom u zajedničkoj borbi za stvar mišljenja.

Sa druge strane, ovakvim pristupom, prošli filozofi bivaju samo još više hvaljeni, jer se njihova misao pokazuje kao bogatija i otvorenija nego što bi to onto-teo-logija htela da prizna. Zato, posao postmetafizičkog istoričara filozofije, ipak, jeste da “lovi” mrtve filozofe u nedoslednostima, ali ne da bi ih ocenjivao, već da bi slavio otvorenost njihovog mišljenja i istorijskofilozofsku relevantnost te otvorenosti za nas. Bez straha da ćemo pogrešiti ili preterati, tvrdimo da nedoslednost filozofa i njegova istorijskofilozofska relevantnost za naše vreme stoje u direktnoj proporciji: što više nedoslednosti – to više relevantnosti.

Istoričar filozofije se, pri svemu ovome, zadovoljava time što je iznova potvrđen kao čuvar otvorenosti puteva mišljenja i(li) kao advokat mrtvih filozofa.

Na početku XXI veka, istorija filozofije kao filozofska disciplina stoji pred alternativom: ili će postati groblje znanja ili će pokušati biti savremena, tj. misliti postmetafizički. Istoričari filozofije moraju doneti odluku do čega im je više stalo: do njih samih ili do mrtvih filozofa, do sopstvenih interpretacija ili do čuvanja otvorenosti puteva mišljenja, do navika ili do budućnosti filozofije.

 

 

Bilješke:

 

 

1 U ovom se tekstu ograničavamo na probleme istorijskofilozofske interpretacije pojedinih filozofa i nećemo uzimati u razmatranje, osim uzgredno, probleme interpretacije istorijskofilozofskih tokova. Problemi interpretacije pojedinačnih filozofa jesu veći i fundamentalniji i pružaju rešenja za probleme interpretacija tokova u istoriji filozofije.

2 Uzimamo ekstremnu i ne baš čestu, ali upravo kod Descartesa delatnu situaciju, da nesaglasnosti nije mogućno objasniti promenama filozofovog razumevanja tokom vremena.

3 Ponovo skrećemo pažnju da govorimo o idealnom slučaju, da bismo na jasniji način sagledali stvar. U stvarnosti, naravno da je svaki filozof i istoričar filozofije i svaki istoričar filozofije i filozof.

4 Ukoliko, ipak, jesu, onda to samo govori o tome da istoričari filozofije nisu dovoljno bili i filozofi, odnosno da nisu reflektovali o tome šta oni zapravo rade, tj. nisu se potrudili da daju odgovore na pitanja sa samog početka ovog teksta, o uslovima mogućnosti istorije filozofije kao filozofske discipline.