Proljeće - ljeto 2005

  “KRVOSLEDNICI” OPET JAŠU ILI CELO TUCE POLU TEZA
    O MRSOMUDU ATINJANINU
  Saša Stojanović
 
 

Sokratov suštinski doprinos evropskoj kulturi je nesumnjiv, i s tim se slažu i njegovi najveći protivnici. Takođe, zasluge za prelaz iz filozofije prirode, sa svim njenim promenljivim stanjima, u filozofiju nepromenljivosti ideja, pri čemu je Atinjanin inspirator Platonovog učenja o oblicima i predstavama, definitivno pripadaju ovom misliocu. Ono što može biti podložno kritici jesu njegova “nedužnost” i rigidni “legalizam”, bez obzira na to da li je reč o naivnoj interpretaciji pojma “javni interes” i njegovoj beatifikaciji, s jedne strane, ili o slepoj poslušnosti prema odlukama istog državnog mehanizma represije kroz ravnodušni pristanak na ispijanje pehara sa otrovom. Teze koje slede jesu pitanja koja bi, o Očuhu filozofije, postavio Čarli, junak romana “Krvoslednici”, u pokušaju da opovrgne tvrdnje o, navodnoj, nevinosti Sokratovoj. Pa, krenimo redom:

 

1. Da li je Sokrat uopšte postojao?

 

Tragična je činjenica da civilizacija počiva na dva čoveka za koje nismo sigurni jesu li postojali ili su samo plod mašte. Hrišćanstvo zasnovano na mitu o Isusu i filozofija oslonjena na Sokrata imaju više sličnosti nego što bi ih trebalo očekivati: nema konkretnog dokaza postojanja pomenute gospode, nema pisanih tragova, a sve što znamo o njima konstruisano je na osnovu tuđih priča. Naravno, sasvim je svejedno da li je reč o Isusovim sledbenicima – kako ono beše, i da nema Boga trebalo ga je stvoriti – Platonu, kome treba polazište za lične filozofske stavove i koska o koju će oštriti učeničke očnjake ili Ksenofontu, čiji su spisi problematični iz više uglova, uglavnom tupih, i iz mnogo više razloga, većinom opravdanih.

Preterujem? Pošto, sada, ne postoji mogućnost da mi esej bude zaplenjen, uz napomenu da “žalba ne odlaže izvršenje”, želim da podsetim na neke od činjenica, pri čemu ću potpuno zanemariti uticaj “kolektivnog pamćenja”, odnosno lični doprinos hiljada nekritički raspoloženih sledbenika, vernika i filozofa, koji su u održavanje mitova uneli i svoja lična iskustva.

Prvi od ove dvojice, Isus, ima nameru da se vrati Sudnjeg dana i u Raj povede sve pokajnike, sem onih koji se ne kaju za jedini neoprostiv greh – “nemanje vere u Hrista”. Nelogično, s obzirom na to da dotični na krstu izgovara: “Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta čine”, i time uvodi oproštaj bez selektivnosti. Dakle, sledbenicima je, sem šargarepe u obliku Uskrsnuća, potreban i štap u vidu “odricanja od Hrista”, idealan alibi za progone jeretika, inkviziciju i krstaške ratove. Međutim, ovde nije reč o frontmenu, već o logističkoj podršci od strane svetog Pavla, ustanovljivača sveštenstva i onoga koji hrišćanstvu daje formu učenja, uz svesrdnu pomoć, kako lucidno primećuje Vil Djurant, “jevrejske apokaliptično-ezoterijske najave dolazećeg carstva, podsticaja u vidu Hristove ličnosti i vizije, preuzimanja paganskih verovanja i obreda, kao i organizacionih obrazaca i duha Rima”. Dakle, širenje reči od strane apostola, među kojima se posebno izdvaja Pavle sposoban da ekstendira tržište zainteresovanih izjavom da “svako može da se nada vaskrsnuću i odlasku na nebo”, pretvorilo je skromnog stolara u simbol nade, utehe i nadahnuća.

Sve to, mnogo godina ranije, propoveda i prorok Isaije. Nažalost, nedostatak suporta, dobre organizacije i mreže saradnika za “multilevel” pristup tržištu sprečava ga da, poput Isusa, postane najtraženiji brend. Hrišćanstvo, kao najveća nevladina organizacija svog doba, i te kako je svesno značaja trendsetera u širenju ideja, kao i uloge prvog spin-doktora u istoriji, svetog Pavla. Prejaka kvalifikacija? Naprotiv, onaj ko je rođen u Tarsu, zavičaju mudrih i slavnih stoika, dovoljno dobro poznaje grčki jezik da javne propovedi drži i u samoj Atini. Uz dobro poznavanje hebrejskog i latinskog, zadovoljeni su prvi uslovi – poliglota i kosmopolita – koji se postavljaju pred čoveka od koga se očekuje da mu plebs veruje. Druge je vrste priča o stavu vlasti prema poznavaocima jezika i onima koji ceo svet prihvataju kao otadžbinu. Prisetimo se, nije bilo tako davno, conditio sine qua non za status izdajnika i špijuna. Već viđeno? Tako je, svaki dan u 19 i 30, na I programu RTS-a, od ’87. do 2000. godine, autori – Bračni Par, saradnici na scenariju – Želimir Žile Žmigavac i Nine fon Garenštal, muzička podloga – Zoran Ruzmarinović Čobanče...

I to su jedini dokazi? Nikako, ovo su samo osnovni preduslovi koji traže još i Žrtvu – “umro je zbog svih nas”, Čudo – “ustao je iz mrtvih”, Besmrtnost koja je, pored čuda, “najmilije čedo vere”, kako u “Principu nade” tvrdi Ernst Bloh, Oprost, Spasenje... I, ono najvažnije, promotera ideja s ljudskim likom, nekoga ko nije bezgrešan i ko je tako sličan nama da u “Poslanici Rimljanima” kaže da je “kao čovek telesan, upregnut u ropstvo greha, te ne čini dobro koje želi, već zlo koje ne želi, iako zna šta mu Božji zakon nalaže”...

Nedovoljno? Možda vama, ali ne i sirotinji raji koja hrišćanstvo prihvata s takvim oduševljenjem da ga rimski car Konstantin proglašava državnom religijom, oho, opet “javni interes” – monopol kao vrhunac dobrog lobiranja i krešendo adekvatne percepcije marketinške ideje, a krst postavlja na zastave i štitove svojih legionara. Ne ubij, osim ako država ne naredi drugačije. Pretpostavljam da je ovako glasilo jedno od načela tadašnjeg Zakona o opštem upravnom postupku...

Ono što je Pavle Isusu, to je Platon Sokratu. Čovek iz senke, u idealnoj prilici da svoja lična uverenja prikaže kao kredo svog učitelja, inspirator svetog Avgustina taman toliko koliko njegov učenik Aristotel nadahnjuje svetog Tomu Akvinskog, osnivač Akademije koja je opstala skoro ceo milenijum i koju će, da paradoks bude još veći, zatvoriti baš hrišćani, prinudiće Karla Popera da ga nazove “najvećim neprijateljem slobode i demokratije” i osobom koja je omogućila da filozofija pruži podršku Zlu, svejedno da li govorimo o inkviziciji, nacistima ili komunistima. Ni definicija “vesnika komunizma” nije bez osnova, ako utopijsku nit povučemo od Platonovog esencijalizma, preko Aristotela do Hegelovog istoricizma. Kuc-kuc! Otvoreno! Gde si, bre, Markse. Da čekamo Gruča ili...? Znači, ne treba. Okej, sad su svi tu. Ol majn tu majn... Je li, bradati, što se nisi zaustavio na teoriji viška vrednosti? To i nije bilo tako loše... Čarli, pusti čoveka, imamo važnija posla...

Elem, autor “Gozbe” je naklonjen robovlasništvu, hvali svoje rođake iz drim-tima “Tridesetorice tirana” čak i posle užasa koje su počinili, majstor je manipulacije, prisetimo se opisa nastanka demokratije i, pre svega, pohlepni prevarant koji bi da svoj recept upravljanja državom, posle odbijanja Atine, uvali Dioniziju Mlađem, vladaru Sirakuze. Cena? Prava sitnica – džabe klopa, gajba, kinta, karanje, plus status Kralja Filozofa. A vi, slobodno, i dalje verujte dobrim namerama filozofa, velikim rečima i spasonosnim idejama.

Bitno je da u ovo ne veruje Pol Šori koji zaključuje da je Platon predstavio pojedinca kao “biološku koloniju strasti i prohteva koji, kao crvi, gmižu unutar naše žive ilovače – patvorena smeša zveri i čoveka koja ostvaruje svoju ličnost isključivo svesnom vladavinom kraljevskog razuma”. Sjajan doprinos razvoju demokratije i slobode, nema šta. Ili, da pustimo Aristotelovog učitelja da sam progovori:

“Niko ne sme da ostane bez vođe. Niti čovekov um sme da se navikne na samostalno delovanje. Čoveku je uvek potrebno vođstvo.”

Dakle, istorija filozofije nas uči da treba da verujemo jednom autokrati, licemeru, manipulatoru i pohlepnoj džukeli. Bez mene ovaj put, ako je ikako moguće...

Drugi izvor legende o Sokratu ima problem druge vrste. Ksenofont, jedan od najgorih Sokratovih učenika, predstavlja osobu kojoj filozofija poklanja puno poverenje već više od 24 veka, iako je reč o nesumnjivo glupom čoveku. Zanemarimo li neke druge kvalitete koji mogu da ga vežu uz pedagoga Sokrata, čas fizičkog – vozići i muzičkog – sviranje na organu, ne postoji objašnjenje šta Ksenofont uopšte radi u povorci koja prati Velikog Daveža. Kao, nije bio dovoljno bistar da smisli nešto netačno!?! Verujem da mišljenje Bertranda Rasela da “izveštavanje glupog čoveka o tome šta pametan govori ne može da bude tačno, jer glupan nesvesno prevodi to što čuje na ono što razume” jeste eksplanacija najbliža istini, posebno ako se prisetimo visokih kriterijuma za položaj ćate u bivšoj JNA – pismen i glup ko kurac.

U svetlu svega ovoga, imajući u vidu iskustvo koje uči da je često važnije ko je zapisničar od toga šta je rečeno, mora se postaviti pitanje kredibiliteta izvora informacija koji “potvrđuju” nečije postojanje. Posebno ako ti isti, “nosioci kovčega” iz daleke prošlosti, pretenduju da budu krunski testisi začetka savremene civilizacije.

U redu je, što se mene tiče, samo se bojim da bi i Džek Trbosek, uz ovakve svedoke optužbe, bio oslobođen krivice, uz novčanu globu zbog narušavanja javnog reda i mira. A to je kazna koju je, molim lepo, predložio Veliki Gnjavator kao kontrapredlog optužnici sa letalnim ishodom!

Dakle, bez ijedne pisane rečenice, na osnovu rekla-kazala, i bez ulaženja u interese “nastavljača lika i dela i svetlih tradicija”, svet je pristao na baštinu nastalu na virtuelnim temeljima jednog koji hoda po vodi i leči neizlečive i drugog koji je otac filozofije, dok je majka još uvek nepoznata organima gonjenja. Danas ovi prvi završavaju ili u ludari ili u mardelju, dok drugi plaćaju posledice slatkog greha.

Alimentacija koja traje 2400 godina? Mnogo je, posebno za ovakav, šugav i šizofren, svet u kojem živimo...

 

2. Otac filozofije ili čedo grčke mitologije?

 

Sasvim sam siguran da pozivanjem na “ekstatičnu retoriku lutajućeg proroka”, kako scenske nastupe i povišeni adrenalin svetog Pavla opisuje Ljuba Tadić, i paradokse vezane za “intelektualnu gromadu” zvanu Ksenofont, nisam poljuljao vaše poverenje ni u Isusa, ni u Sokrata. Ali, Platonova spremnost na sve discipline jajarenja sa vaćarenjem obavezuje na postavljanje još nekih pitanja.

Da li ste primetili koliko je sličnosti između krucijalnih grčkih mitova i legende o smrti Tatka Na Filozofi? Nisu li paralele između priključenija bogova i života Mudraca toliko bliske da se, s pravom, postavlja pitanje bezobraznog prepisivanja i još drskijeg elaboriranja? Da li je Sokratu potrebna ovakva kompilacija ili Platon, govoreći o drugome, želi da progovori najpre o sebi? Polako, jedno po jedno...

Legenda o Narcisu? Naravno, ako se prisetite uobraženih izjava Optuženog o svojoj mudrosti i citiranja tuđih pohvala, pri čemu nema nikakve suštinske razlike između zaljubljenosti u svoj odraz u bistrom potoku i ljubavi prema sopstvenoj mudrosti. Ikar i Dedal? I to, posebno ako “Radojica, dete nerazumno” odbija savete da ne leti prenisko, čitaj – široke narodne mase, ni previsoko da mu sjaj filozofije uma ne bi otopio vosak presokratovske misli na perjanim ulošcima sa krilcima. Uživanje u moći svojih ogromnih krila, po Robertu Grejvsu, ili zadovoljstvo prelaska u ristriktid erija, sasvim je svejedno. Jason i Zlatno Runo? Svakako, ako je “svaki čovek ostrvo za sebe” i ukoliko je čista runska vuna – Dejzi, vratii see – simbol mudrosti. Sličnost sa Orfejem? Obojica su stranci, znači neprijatelji, Orfej je Tračanin, a Filozof ima sumnjivo poreklo. Dakle, drugačiji. Dakle, osuđeni i bez suđenja. A Sokrat i Antej? Mudrac koji odbija izgnanstvo kao spas jer je Atina koren njegove filozofske snage i mitski junak koji mora da dodirne zemlju da bi povratio jačinu svojih mišića. Samo to? Nikako. Kao što Herakle izdiže Anteja iznad zemlje da bi ga odvojio od izvora snage, tako atinske sudije uspevaju da filozofski stav preobrate u politički i daju mu sudski epilog.

Nažalost, to nije i jedina prevara. A kad već govorimo o vaćarenju, da se podsetimo “Tri puta prevarenog Ajanta” Jana Kota i više nego upečatljivih sličnosti s našim antijunakom. Ne vidite ih? Ne čini vam se da je Ajant džukački izjeban, i “poštenom” podelom, sa pozicije vlasti, Ahilovog oružja post mortem, i ludilom koje ga tera da ratuje i sa stokom i protiv stoke i gura ga u tešku sramotu, i samoubistvom koje traje celu noć, mačem dobijenim od Hektora, posle šibanja na ferku? Tako je, isto onako kako je Mislilac doveden u zabludu obećanjima o fer suđenju, poštenim tužiocima i nezavisnom sudstvu. Nezavisno šta? Ako ćemo da se podjebavamo, važi. Ali da se zna ko je prvi počeo...

Međutim, mitovi koji izgledaju kao pravljeni po merama Smora Atinskog jesu oni o Prometeju i Sizifu. Zašto? Zato što nema boljih paralela između Prometejeve kreacije ljudi od gline kojima će biti udahnut život i stvaranja sokratovsko-platonovskih pojmova. Od prvih će nastati ljudski rod, od drugih počinje filozofija nepromenljivosti Ideja. U čemu je suštinska razlika između Prometejevog arogantnog testiranja Zevsove pohlepe, u vidu džaka sa salom i kostima i vreće s mesom, kako tvrdi Hesiod u svojoj “Teogoniji”, i Sokratovih zapitkivanja po atinskim trgovima, Čemu, Zašto, Kako? Da li su Zevsovo kažnjavanje oduzimanjem vatre ljudima i sudsko sprečavanje podučavanja atinske mladeži u suštini ista vrsta manifestacije sile od strane sujetnih “autoriteta”? Kako osporiti sličnost između Prometejevog ponovnog švercovanja vatre nazad, među ljude, i Sokratovog vatrenog pozivanja na glas savesti, a da ne osporite zdrav razum? Ideja Vatre ili Vatra Ideje? Gde su razlike, ako ih uopšte ima, između okivanja na vrhu Kavkaza, dok orlušine žderu džigericu, i prinuđenosti da slušate obrađene tastere i drukalice, napaljene sudije i gomilu željnu krvi? Razlike, možda. Sličnosti, sigurno. Više nego slučajne...

I to je sve? Neee, tek smo počeli. Ali ćemo ovoga puta prizvati “tešku artiljeriju” u vidu intelektualne haubice pod imenom Jan Kot, koji ovako komentariše Eshilovog “Okovanog Prometeja”:

“Sila i Vlast, Zevsovi izaslanici, ironični visoki činovnik Bezbednosti i ćutljivi Izvršitelj, nadgledaju zanatliju Hefesta da dobro obavi svoj posao – prikivanje Prometeja uz stene.”

Ili, još britkija analiza:

“Dramska radnja je Prometejevo odbijanje da Zevsu oda tajnu budućnosti; Premoć je ograničena neznanjem, znanje je ograničeno putem premoći.”

No koment? A ne, nećete se tek tako izvući. Ako je Čarli bio prinuđen da sluša “trust pilećih mozgova”, kako kokoške napaljene na vlast umesto na kurac naziva Danilo Kiš, u vidu sudije i tužioca, moraćete da čujete šta kaže drugi svedok Čarlijeve odbrane, Nortrop Fraj: “U društvu koje je zlobno, okrutno, bolesno ili ugnjetačko heroj će, verovatno, biti slomljen samo zato što je heroj.”

Dakle, privezan na kosmički stub, axis mundi, osuđen na deset hiljada godina bola i patnje i prinuđen da mu kokošiji mozak sa kandžama otkida živo meso koje zarasta preko noći? Zarasta, da bi mu bilo lakše? Jok, bre, da ga boli još jače, onako kako je Čarlija bolela majčina sramota zbog njegovog hapšenja i očev infarkt i smrt zbog sinovljevog pritvora i suđenja – krešendo terora od strane Sile i Vlasti u Močvari. Glupe, nepismene, primitivne, zlobne, zavidne, zločinačke. Vlasti – u najogoljenijem smislu te reči.

Ali, koliko god komparacija sa Prometejem jeste zanimljiva, upoređivanje sa Sizifom daje liku i delu Gnjaveža drugačije značenje. Dok svedoci propisno “obrađuju” lopova Autolika i dok Sizif muški treska iza šupe Antikleju, ćerku lopine i Laertovu ženu, pri čemu je rezultat koitusa Odisej, dotle Vilozof istresa Atinu iz borosana svojom upornošću i insistiranjem da dobije odgovore. A da, kao što ni Sokrat ne može da drži jezik za zubima, tako ni Sizif ne može da izdrži da ne ispriča Asopu kako mu je Zevs oteo mezimicu. Rizalts? Vrlo slični, Mudrac u mardelj zbog “uvođenja demona” a Gurač Kamena u Tartar zbog “odavanja božanskih tajni”.

A Kamen? U tome i jeste suština, odgurati Ga do vrha, po hiljaditi put, “dozvoliti da živi apsurd i gledati mu u oči” – kako nas uverava Alber Kami i tvrdi da to znači pobunu, jer je revolt odgovor na izazov apsurda. “Mit o Sizifu je tragičan zbog toga što je njegov junak svestan” – nastavlja Francuz i definiše razloge za ovakvu kaznu: prezir bogova, hmm, ili sudija – pitam se, mržnja prema smrti, odakle mi je ovo poznato, i strast za životom, čisti deža vi. Dakle, Sokrat, mnogo godina pre tvorca filozofije apsurda, definiše dva moguća univerzuma: svet milosti i svet pobune. Oba tako žestoko prisutna u “Odbrani i poslednjim danima”.

Mislite li i dalje da Sokratovo učenje ne može biti jedna grčka mućkalica, zgotovljena majstorskom rukom Širokog, sastavljena od mitova na kilo, od legendi na kašičicu i od Platonove manipulacije, navrh noža?

“Aristokle, učeniče moj, ako ikada umrem, a ti nastaviš da se baviš filozofijom, dodaj još malo belih bubrega od Urana, čisto zbog tradicije...”

Malo mi je bljutavo sve ovo...

 

3. Licemerje javnog interesa ili javni interes licemerja?

 

Dok Englezi i danas licemere nazivaju hipokritima, mali broj podanika Ujedinjenog Kraljevstva zna da ovaj termin vuče korene od oca medicine, koji prvi definiše bledo lice orošeno hladnim znojem i šiljast nos kao patognomoničan znak upale trbušne maramice. Ista takva maska koristi se u grčkim dramama da prikaže licemera pre nego što, posle osam i po sati recitovanja, ne spuste lutku sa čekrka da objavi fajront.

Tu smo... Hipokrat, ni kriv ni dužan, nosi teret licemerja iz Male Azije na ostrvo Kos, pod platan, i dalje u večnost, dok Sokrata niko i ne pominje. Veliki Lelemud, kao, ne mari za ovozemaljske blagodeti i vodi život askete... Ali zato firca u auspuh šta god stigne, ne bi li direktnije uterao mudrost svojim obožavaocima. Suviše slobodna tvrdnja? Ako verujemo Platonu u pogledu Učiteljeve mudrosti, zašto ne bismo verovali i po pitanju seksualne opredeljenosti? Na kraju, “Simpozion” i nije ništa drugo do opis bahanalija, uz poneko pitanje između koitusa, ždranja i opijanja, gde asketa Sokrat prednjači u angažovanju. To beše onaj isti koji živi u siromaštvu i ne uzima pare za podučavanje, za razliku od “pohlepnih” sofista? Da, samo što sada ne govorimo o tati filozofije, već o utemeljivaču self-marketinga i personal pablik rilejšna, par tisuća godina pre utvrđivanja značaja ovih pojmova za dobro pozicioniranje proizvoda na tržištu.

Da, ali kakve to veze ima sa “javnim interesom”? Nema, sve dok vas ne uhapsi policajac, Dr Džekil i Mister Hajd, koji danju, pred kolegama, jede osminu bureka i prodaje muda za bubrege, da ne bude zabune, burek je sa sirom, dok na taštino ime uknjižava par gajbi, izdaje tri lokala i reketira još desetak. Nema, sve dok vas ne izdrkavaju Istražni i Tužilac koji, između beleženja vaše izjave, kukaju o malim platama, iako su dobili gajbe od sto somića i ne izbijaju iz kafane, o tuđem trošku. I nema, do trenutka dok vas ne maltretira upravnik zatvora koji jede govna o poštenju, između zatvorske bele vešalice po ceni od jedan dinar jedan metar i table jaja za tri dinara. Na čiji račun, bre? U ime koga i čega? Po kom osnovu? U ime “javnog interesa”. Po osnovu neograničene sile i institucionalizovanog licemerja. Na račun svih nas. Dokle? Sve dotle dok su spremni da izvedu felacio bez ruku i dok ga primaju, onako sokratovski, nežno i hijerarhijski u isto vreme. Dok, zbog razlikovanja, imena pišu na đonovima cipela, jer im glave ne izlaze iz guznog creva ljubljenog im šefa. Dok ih sa divljih i netaknutih pašnjaka svečano spuštaju helikopterima na funkciju. Dok im država, iz budžeta, obezbeđuje gajbe za karanje, pod parolom “vanrednih troškova”. Ne zajebavaj me, bre – pišti Čarli – dokle, stvarno? Dok beskorisne pijavice iz ministarstava i agencija ne shvate da su sluškinje ovog naroda. Dok ladoleži i lenjoguzi iz raznih sekretarijata ne ukače da ih plaćaju slobodni Građani, a ne država koja je samo distributer tih para. Dok udriguzi-savetnici i ladomudi-zamenici ne postanu svesni da su potrošniji od guzobrisa u javnim WC-ima. Dok prvi od njih ne bude stvarno odgovarao za svoja sranja. Stvarno – znači svojom ličnom imovinom i lepim robijaškim stažom.

Dotle, neka nam je Bog na pomoći...

 

4. Ružan ali hrabar ili  “primerno” kažnjena  Drugačijost?

 

Sokratovi savremenici tvrde da je prohodao već sa dva meseca, uzimajući u obzir da je bio toliko ružan da niko nije hteo da ga uzme u ruke i da je njegova majka, babica po profesiji, htela da ga vrati na doradu. Šalu na stranu, ozbiljno se sumnjalo da je bio Grk, jer – “čudovište u licu, čudovište u duši”, kaže antička mudrost, odnosno “ružnoća je znak izopačenosti”, kako tvrdi veliki Niče.

Takvom, nije mu preostalo ništa drugo nego da hrabrošću, i u ratu i u polemikama, impresionira okolinu. Sličnosti, sa kajlama, džipovima, plavušama i dva prsta visokim čelom na kockastoj glavi, jesu više nego slučajne i mogu biti jedno od objašnjenja nesumnjive srčanosti i još nesumnjivijeg “nedostatka klasične lepote”.

Da li je to mana? Nikako! Fizički ili estetski hendikep, uprkos dionizijsko-apolonijskoj konkluziji malopre spomenutog Fridriha, ne može biti razlog ni za kakvu osudu. S druge strane, ratovati za svoju zemlju, koliko god da sam se lično uverio u apsurdnost ove izjave, jeste čin i časti i hrabrosti.

U čemu je, onda, problem? U činjenici da društvena reakcija na Sokratov izgled predstavlja daleku i, nažalost, tačnu anticipaciju javnih likova koji će se javiti kao “zaštitnici javnih interesa”, Ružnih, Prljavih i Zlih u uniformama finansijske policije, Pokvarenih i Korumpiranih pripadnika unutrašnjih poslova koji, je l’ da, štite Red i Zakon, Lopova i Trgovaca u sudijskim i tužilačkim togama koji baždare Justicijin kantar po sopstvenim potrebama, svih onih kojima Drugačijost, bilo kakve vrste, predstavlja neophodan i dovoljan razlog za iživljavanje, maltretiranje, ucenjivanje i lično profitiranje. Opet, naravno, zahvaljujući “javnom interesu” koji bi da sve nas uniformiše po sopstvenom liku.

Dokle? Sve dok upošljenici javnih kuća ne nauče da je poštovanje prema klijentima važnije od dupeuvlakačkog odnosa prema poslodavcu. Jer, poslodavci, u ovom slučaju, nisu ništa drugo do imenovani predstavnici klijenata. “A kad posao stane”, kažu kurve, “gazda menja nas, a ne mušterije.”

Ali, sada se nešto promenilo – osećam da želite da kažete. Jeestee, “Malo Morgen” – citat preuzet iz Hladnog zatvora na obali još hladnijeg mora – kako da ne, pohlepni privatnik za utaju može da fasuje samo 10 godina robije, dok častan i vredan državni činovnik za krađu istog iznosa može da bude kažnjen čak sa 15.000 dinara, eej, pola plate... One zvanične, naravno.

Nikada, i još jednom, nikada niko od najvažnijih punilaca državnog budžeta oličenih u privatnicima neće moći da dobije stan od države dok i poslednja činovnička gnjida, koja je ostavila milion evra u zavičajnoj vukojebini – njive, traktori, kuće i štale, predstavlja hitan “stambeni problem” ove države, a koji rešava lično bivši ministar finansija. U pravu ste, ne može se brinuti o državi bez gajbe koja lako može da se tapne, čim prije zatreba...

Torkvemado, lučonošo Pravde, sve ti je oprošteno. Vrati se i unesi dah Slobode u Močvaru...

 

5. Komična tragedija ili tragikomedija?

 

Nije Sokrat jedini stradalnik atinske demokratije, naravno. Pitanje koje se postavlja jeste zašto, recimo, Evripid, čiji je značaj za razvoj tragedije kao dramske forme možda i veći od Sokratovog uticaja u filozofiji, nije imao ni deo medijske pompe i halabuke povodom svog izgnanstva iz Atine. Da podsetim, “hrabri” đilkoši atinski napadaju stanovnike ostrvca Mel – čiji je jedini greh pokušaj da ostanu neutralni u dvadesetogodišnjem podjebavanju između Atine i Sparte, a pri tom zaboravljaju da kad se slonovi karaju prvo najebe trava – usput ubijaju muškarce, a žene i decu odvode u ropstvo. Evripid, sa željom da obelodani antičku Srebrenicu, piše tragediju o navodnom pustošenju Troje pod imenom “Trojanke”. Ali, ne lezi vraže i tajna službo doušnička, počinje “spontani” protest stanovnika grčke prestonice koji bi da, tragičara, malo linčuju jer se usudio da progovori o onome što svi znaju. Pošto beganova majka ne plače, za razliku od stojanove, epilog je poznat. Ali, kome? Malom broju ljubitelja istorije i pozorišta, dok o odbrani i poslednjim danima laju čak i veterinari.

Šta propušta tragičar, dočekuje komediograf... Aristofan, po rečima Filipa Džajgentesa, ne propušta priliku da se naruga Sokratu u svojim komedijama. Po drugim izvorima, ozbiljno treba sumnjati u podnosioce prijave nadležnom tužilaštvu, Anita i Meleta, i još ozbiljnije uzeti u obzir mogućnost da iza svega stoji autor “Mira”, počev od faze prisluškivanja, javljanja i obaveštavanja, pa sve do diktiranja, “in callami”, dvojici anonimusa.

Jedina dilema, u svemu ovome, jeste da li se radilo o ličnim animozitetima velikog komediografa upregnutim u famozni “javni interes” ili je u pitanju protivprirodni blud umetnosti i vlasti, po tipu ljubavi Leni Rifenštal i Hitlera, Hamsuna i Kvislinga, Stanislavskog i Staljina, Paunda i Musolinija, Crnčevića i Miloševića...

Jer, kao što nema većeg vernika od pokajnika, nema ni veće drukare od razočaranog umetnika, filozofa, intelektualca uopšte. Razočaranog, ali u šta? U silu pisane reči, u moć slikarstva, u osvajačku lepotu filozofije, u snagu uma. Razočaranog i duboko nesvesnog da, ipak, govorimo o Sili, Moći i Snazi. O svemu onome što, u vidu gnojavo-krvave mase, ključa ispod policijske šapke, inspekcijskog pečata i debeovske goveđe žile iz najlon-kese. Tu, pored nas. Rešenje? Samo treba biti dovoljno pitom i brinuti o ličnoj higijeni – zapevaše u horu Dvorski slikari, Veliki književnici i Lokalni istoričari. Mentalnoj? Jok, more, o onoj suštinskoj. Analnoj.

Jeste li ga stavili, gospodine diktatore? Još malopre? Jaooo, što Vam je veelikiii...

 

6. Filozofija, ali čemu?

 

Čemu, stvarno? Ako je i pedagogija iznikla iz filozofije, onda je Udav Atinjanin apsolutno najgori pedagog u istoriji. Evo objašnjenja... Sokratovi učenici u grupi šetaju iza učitelja, prave žurke, idu na piće, on im postavlja pitanja i vreba kontradikcije u odgovorima. Lepo, ali ko čini tu grupu? Alkibijad, mladi demagog i jedan od najboljih učenika, koji predlaže rat protiv Sirakuze i Sicilije. Pošto je Atina potučena do nogu, Sparta određuje 30 atinskih plemića da napišu “Ustav”, pri čemu jedan od njih odmah izjavljuje da je “najbolji ustav ustav Sparte” i da “svaka promena ustava podrazumeva krvoproliće”. Kreten se, inače, odaziva na ime Kriton, vođa je “tiranije tridesetorice”, Platonov rođak i, naravno, jedan od Sokratovih učenika. Njegov zamenik je Harmid, takođe Platonov rođak i takođe Sokratov učenik, koji je, uz pomoć glavnokomandujućeg, bez suđenja pogubio više od hiljadu i po ljudi, uključujući i vođu opozicije Teramena. Tu su još Platon, moralno-demokratsko-liberalna “gromada”, i Ksenofont, mislilac sa IQ nižim od kišne gliste. Sjajno društvo, ali za frik-šou ili “Porodicu Adams”. Pored ovakvih bisera, krajnje neubedljivo deluju Sokratove osude “tiranije tridesetorice”, koliko god se držali pravila da svaki pojedinac odgovara samo za svoje postupke.

Pa? Šta pa? Ovakav grupnjak tera nas da “plodove” tradicije potražimo kroz celu istoriju i, posle vekova femkanja i lažne učtivosti, postavimo neka pitanja. Koliko je kriv moler iz minhenske pivnice, a koliko za krivicu “duguje” Martinu Hajdegeru? Od koga je ambiciozni ekspert za četku i merdevine prepisao genijalnu sentencu, moto svakog diktatora, da je “dužnost svakog velikog vođe učiniti sve svoje neprijatelje jednakima” i ko mu je diktirao “Majn kampf”? Da li je “ludi Stagiranin”, kako Platonovog učenika naziva Augusto Roa Bastos, bio svestan upliva svojih filozofskih ideja na “politiku ognja i mača” Aleksandra Velikog? Ko je kriv što Filipov sin i Tesalonikin brat ne poznaje termin “čovečnost”, tako dobro opisan u poglavlju o tragediji, iz famozne “Poetike”? Učenik koji beži sa predavanja ili bradata dadilja u ulozi mentora koji u dnevnik upisuje i neodržane časove? Da li su rezultat Senekinog pedagoškog i filozofskog rada zvuci violine koju Neron svira dok je “Večni grad” u plamenu? Otkud tolika bliskost Agripine i velikog filozofa? Zahvalnost za povratak iz izgnanstva ili bolesna želja da se bude uz vlast, sakriven od političke vetrometine i ostavljen na miru, uz neskriveno zadovoljstvo što podučava čudovište kome je Kaligula i ujak i otac, u isto vreme? Jesu li pomenuti učenici zli i pohlepni od rođenja ili je na njihove postupke, makar malčice, uticalo i učenje Sokratovo? Čemu filozofija, ako je rezultat učenja izazivanje rata, izdaja otadžbine i ulizivanje pobedniku, kasapljenje sugrađana-neistomišljenika, nipodaštavanje demokratije i slobode, podrška zlu u svakom njegovom obliku? Čemu, zaista?

Sasvim je izvesno da je Kamenorezac, klesar nadgrobnih spomenika, najtežu ploču naslonio na grob pedagogije. Pitanje je samo: koliko duboko je sahranio odgovor na pitanje postavljeno na početku ove teze?

 

7. Loša taktika ili pogrešna politička procena?

 

Da je predmetu ovog eseja bilo suđeno po pravilima upravljanja državom, uključujući i zakonske norme, koje je zagovarao njegov učenik Platon, verovatno bi o “suđenju” mogao da izveštava samo dželat. Naime, siguran sam da bi “Široki”, razočaran u propast Periklove demokratije, ustanovio prečicu kojom Atina ne bi dangubila od zore do sumraka na obližnjem Areos Pagosu. Rezultat bi bio isti i da je suđenje održano malo ranije, u vreme Drakona, koji je propisao najstrožu kaznu i za manje prekršaje. Na pitanje koja je svrha ovakvih zakona, unipersonalizovana zakonodavna vlast odgovara da čak i sitne greške traže smrtnu kaznu. Za veće zločine, tvrdi Džajgentes u svojim spisima, Drakon kaže da, nažalost, nije mogao da se seti težih vidova kažnjavanja...

Ovako, Sokrat je imao mnogo sreće što se suđenje odvijalo po postulatima Solonovog zakonodavstva, genijalnog dela osobe koja je uvela progresivno oporezivanje, jednodomnu skupštinu, javnost u raspravi, značaj institucija, princip da je pojedinac bitniji od svega i da, sem odgovornosti, ima i prava i vlast. Konkretnije, “nije glasanje građana koje daje vlast to što istinski određuje demokratiju, već glasanje koje uskraćuje vlast”.

Imao je sreće, iako je osuđen na smrt? Koliko god zvučalo paradoksalno, tako je. Iz jedinog razloga što sudska presuda zavisi, nažalost, ne samo od zakona, već i od dobrog tajminga, jačine optužnice i motiva tužioca, kvaliteta i angažovanja branilaca, raspoloženja javnog mnjenja, medija, i mnogo toga drugog. Međutim, Sokrat je sve učinio pogrešno, bez ijednog poteza kojim bi omogućio “vetar u jedra” svojoj odbrani.

Prvo, pokušao je da se brani sam. I koliko god se Čarli slagao sa Vudijem Alenom da “kad imate problem, uzmete advokata; i dalje ćete imati problem, ali ćete imati i advokata”, moram da potvrdim i tačnost izreke da “onaj ko ima sebe za advokata, ima budalu od klijenta”. Posle rođene žene, advokati vam dođu kao najnužnije zlo.

Zatim, umesto da svom suđenju da značaj kakvo zaslužuje, tražeći zasedanje cele Helieje od 6000 porotnika – namenjeno samo izuzetno važnim slučajevima – Sokrat pristaje na obično suđenje sa 500 porotnika, namenjeno i konjokradicama i lopovima. Tačno, izabranih žrebom, ali su mnogi od njih izgubili svoje najmilije za vreme “tiranije tridesetorice”, koju su predvodili Sokratovi učenici. Pitanje pristrasnosti, očigledno. I pitanje minorizacije značaja suđenja, još očiglednije. A pitanje lažne skromnosti? “Skromnost je vrlina kad drugih vrlina nema” – tvrdi nimalo skromni Viljem Šekspir.

Dalje, dozvolio je da se brani od optužnice koja je smeša ideološkog (čitaj: političkog) stava – uvodi nove bogove – i eufemističkog pristupa – kvari omladinu, smrtonosne kombinacije svakog pravnog sistema. Jer, koliko god je “uvođenje bogova” i smešno i tragično, toliko je, kao uvod u ozbiljniju optužbu, značajno za svaku presudu – priznanje krivice, makar delimično, koje otvara put u “dokazivanje” cele optužnice. S druge strane, svi su, izgleda, sem optuženog znali da se termin “kvarenje omladine” ne odnosi na palamuđenje o prolaznosti života već na Kritona, Harmida i ostale koji su čerečili tradiciju atinske demokratije, tokom vladavine Sparte. “Biti spreman, to je sve” – nastavlja da dosađuje osnivač Glob teatra i najpoznatiji interpretator grčkih tragedija.

Poslednje, ali ne i najmanje važno, odnosi se na sam tok suđenja. U tadašnjoj Atini, tužilac predlaže kaznu, a branilac iznosi kontrapredlog, pri čemu porotnici moraju da glasaju za jednu od predloženih presuda. Podrazumeva se, naravno, da tužilac beži od ekstremnih predloga, baš kao i branilac, obojica pazeći da presuda bude što pravednija, jer nerealan predlog bilo koje strane znači i pobedu one druge. A posle “pobede” slede bladi kukuta on d bič, za aperitiv, i svečana večera. Kakva – zbunjen je Čarli – pa sad večera? “Ne tamo gde on večera, no tamo gde njega večeraju”, ponovo se jasnim hamletovskim lavežom oglašava Stratford-on-Ejvon terijer, rimejkujući misao iz Sofoklovog “Filokteta”.

I, šta čini Sokrat? Na tužiočev predlog smrtne kazne predlaže novčanu globu – šamar svim porotnicima, ispljuvak po grobovima žrtava svojih učenika, pokazivanje prsta-izviđača celoj demokratiji, tek oporavljenoj od krvoprolića. Nažalost, još se nije rodio jedan američki predsednik da objasni Manipulatoru kako “neke ljude možeš da izdrkavaš sve vreme, sve ljude možeš da šibicariš neko vreme, ali ne možeš da sve ljude zajebavaš sve vreme”. Ili tako nekako...

Kad bolje razmislim, ovaj “javni interes” i nije tako loša stvar. Šta sad kažete, Mrsomudu Atinjanine? A, da, žalba ne odlaže izvršenje...

 

8. Smrtna presuda – kazna ili instrument kontrole
Podanika?

 

Zaboravio sam tužibabe? Taman posla... Višemilenijumska tradicija prisluškivanja, drukanja i pisanja izveštaja za “tamo gde treba” zablistala je u punom sjaju. Dakle, kao glavni tužilac, čitaj: opštinski javni, nastupa već pomenuti Melet o kome kruže glasine da je “Veeliiki patriota”! Da spomenem dobrovoljne davaoce tuđe krvi na liniji Kavlobag–Oguvin–Vivovitica ili da samo podsetim na Embrouza Birsa i njegovu definiciju “patriotizma kao poslednjeg pribežišta hulja”? I koliko god da sam svestan da se ovakvoj kvalifikaciji protivio i sam Šopenhauer svojim sentencama da “ljubav prema svom narodu ima dubok etički značaj” i da je “pripadnost nacionalnoj zajednici izvorni oblik društvenosti”, ne zaboravljam ni grešnog Hajdegera, u naci-špilhoznama i sa grunfovski podignutom šapom dok vrišti “Jedno carstvo, jedan narod, jedan vođa” u pauzi između hitova “Tumorou bilongs tu mi” i “Lili Marlen” i, kao rektor, ubeđuje studente u Frajburgu u nepogrešivost Tapet-Majstora. Rektor i moler? Patriotizam i istina? Sve moj do mojega... Na apsurde mislim, naravno.

A sad malo oni. Zamenici su, dabogda svoje šefove zamenjivali kod švalerki, Anit, demokrata, jeeel’, to beše ono – jutarnji brifinzi za akciju “Perorez” i pelene kad preteraju u sranjima, presađena kosa i amputirani mozak, tanke bele linije i dva padeža, i Likon, retor, opa, ćef vam Velja Nagnao Sam Babu ili Dule Cia, po slobodnom izboru, dok se drugačije ne naredi. I šta su smislili ovi crni biseri antičkog pravosuđa? Ono što im dozvoljava poltronski duh i ulizička vokacija, kompenzatorno hipertrofisana jezičina na račun muda i štrihovan mozak – prepisali su optužbu iz Aristofanovih “Oblaka” u kojima Sokrat, navodno, poriče Zevsovo postojanje.

Ni manje ni više, nego na predsednika mesne zajednice, opštine, okruga, države... A to prolazi, bogami. Samo što jedino Optuženi nije svestan da mu nameštaju bulju na kanal i što ne zna da predlog smrtne kazne nema veze ni sa, navodnom, krivicom, ni sa pravdom...

Pa, o čemu je, onda, reč?

O čistoj, nepatvorenoj manifestaciji smrti kao sredstva društvene kontrole. O smrti kao instrumentu vladanja i metodi pukog očuvanja vlasti, jer državu boli kurac i za Pravdu i za Istinu. Ne verujete mi? Pošto nepoverenje i vređa i stimuliše, reći ću Čarliju, kome je tužilac u optužnici zapretio sa 19 godina robije – smrt, ali lagana – da pozove “decu”: Edgara Morena i svevremenu misao da “ko gospodari smrću, taj drži vlast u svojim rukama”, Herberta Markuzea koji tvrdi da “prirodna činjenica smrti postaje društvena institucija i da nijedna vlast nije potpuna bez pretnje smrću”, zatim opet ovog gurua studentskog pokreta iz šezdesetih i izjavu da “nadležni (ko je spomenuo “javni interes”, bre) imaju duboku srodnost sa smrću” i, kao poslasticu, Teodora Adorna, jednog od temelja Frankfurtske škole, sa konstatacijom da je “vlast oduvek imala momenat zastrašujućeg u sebi”. Dovoljno? Sigurno da je dovoljno. Malo li je na ovu opštu glupoću?

Šta kaže Čarli na sve ovo? Malo je “ljut” na Dragana Radovića i konstataciju da je “roman ’Krvoslednici’ podigao spomenik onima koji su uništili jedan Grad. Nakrivo nasađen, ali ipak spomenik”. Poštujući pokojnike onoliko koliko su to svojim delima zaslužili, uz Volterovu ogradu “o mrtvima ništa sem istine – poštujte žive”, Čarli bi im tako slatko zapišao postamente, nakenjao im se na fotke, i jebao im sve po spisku. Stvarno? Stvarno. Znam čoveka...

A kud se dede Trtomud Naguženi? Umesto da postavi pitanje svih pitanja – gde je izvor prava bilo koje države da uzima nečiji život, dopušta da malopre pomenuti Herbert posumnja da “Sokrat, u stvari, dopušta da njegovo učenje služi upravo da podrži moći koje je celog života pobijao” i da “njegova filozofija smrti priznaje sudijsko pravo kao pravo polisa nad pojedincem”. Nije vam jasno? Da uprostim: dok sudije, na Temidinom kantaru sa dozvoljenom greškom ±1000%, već računaju najefikasniju razmeru kukute i vode, sa ciljem da izbegnu nepotrebne troškove aktivne supstance ili, eventualno, ponavljanje, Žrtva se obraća publici i izgovara “bojati se smrti, građani, ne znači ništa drugo nego držati se mudrim, a ne biti mudar”.

Je li, bre, pa za koga ovaj navija? Za medveda ili za lovca? Ovaj je gori od mene – buni se Čarli. Boli ga kurac što i Kebet, u prdekani, pokušava da mu objasni da se mudri ljute na smrt, a da joj se ludi raduju, ovaj bi da se seli, po svaku cenu, jebala ga Apodemija. A sudije neki fini i obzirni ljudi, pa bi da mu učine...

“Otišao je u bolji svet”, rekoše pijane babe iz Džojsovih “Dablinaca” i iskidaše se od smeha...

 

9. Palamuđenje, taština, arogancija?

 

Zamislite lep, prolećni dan u Atini, filozofi po maslinjacima bez mogućnosti da bilo šta upropaste, govornici na trgovima i među slušaocioma, kroz gužvu se probija nešto i ne ostavlja vas na miru – Kako, Zašto, Zbog čega – praveći se da “zna da ništa ne zna” i pri tom ne odustaje od traganja za Istinom...

Zamislite nekog ko, na svom suđenju, znajući da u soku od kukute može da se uživa samo jedanput, citira Delfijsku proročicu koja smatra da “od njega nema mudrijeg čoveka”, znajući da time samo pogoršava svoju poziciju pred sudijama željnim snishodljivosti, poltronisanja, kajanja. Gordost i taština jesu, sasvim sigurno, antički a ne smrtni grehovi.

Zamislite, ponovo, suđenje na kome optuženi tvrdi da ga je Bog poslao u Atinu, da kao obad ubada i požuruje lenjog konja, po jednim, odnosno da bude mamuza – po drugim izvorima, konj ostaje konj, iako zna da su i te sudije deo onovremenog establišmenta. Po kome optuženi pljuje bez milosti...

Dakle, umesto da propoveda da “milioni sebičnih interesa budu slobodno upregnuti u kočije napretka”, kako će to učiniti Džejms Bjukenen mnogo godina kasnije postavljajući temelje balansiranog odnosa državnog interesa i individualnih sloboda, Palamud Atinjanin zabija čist autogol tako što bezobzirno definiše “javni interes”, idejnu osnovu državne represije nad pojedincem, postajući jedna od žrtava jer zaboravlja da je isti podložan manipulaciji, zavisti, pohlepi i ljubomori svake džukele u uniformi državnih organa.

Zar toga nema i kod dripaca bez uniforme? Naravno da ima, samo što zavist sa činovničkim pečatom dobija ime “ravnomerno poresko opterećenje”, vid’ kurca, što pohlepa sa policijskim činovima sebe naziva “primenom zakona”, što nepismenost pod pokrićem Ministarstva nepravde postaje optužnica, a manipulacija se pretvara u maratonski sudski proces. I zato što više taktičkih grešaka čini jednu stratešku. Sokratovsku – likovao bi Čarli.

Da rezimiram, lepo je učiti na greškama, bez obzira na to što Englezi uče na Oksfordu. Pod uslovom da greške nisu smrtonosne.

 

10. Neznanje o postojanju Zla ili Zlo kao posledica neznanja?

 

Krucijalno pitanje Sokratovog učenja jeste da li njegove stavove vezujemo za naivan pristup ili je, ipak, reč o nečemu drugom?

Naime, njegova ubeđenost u nepromenljivost ideja od etičke važnosti iritira i Aristotela koji Mrsomudu zamera to što ne opaža da su, recimo, Hrabrost i Pravednost samostalna bića koja postoje sama po sebi. Stavovi da posedujemo Um koji dopušta da razlikujemo Zlo i Dobro i da dobri ljudi prave društvo bogovima, za razliku od zlih, čije nesrećne duše lutaju oko grobova dok ne pređu u niža bića, jesu dokaz naivnog poimanja razlike između dve pomenute krajnosti.

Dakle, uveren u to da je zlo posledica neznanja, a ne posledica strasti – kako tvrde Ovidije i apostol Pavle (“Poslanica Rimljanima”), Lelemud Platonov neoprezno definiše “javni interes” zaboravljajući da će nosioce tog interesa, u iole neuređenijoj državi – kao da je neka uređena – činiti i zli i pohlepni, i pokvareni i zlobni, i zavidljivi i ljubomorni... I da će celom tom bestijarijumu od državnog aparata jedino opravdanje biti neznanje o postojanju zla, upravo onakvo kakvim ga je Sokrat definisao, umesto da zlo kao posledica neznanja državnih činovnika bude sankcionisano mnogo ozbiljnije u odnosu na obične smrtnike.

Nažalost, nije Sokrat jedini koji je “javnom interesu”, tom bastardu nastalom ukrštanjem lične koristi i zajedničke kase, pružio više poverenja od onoga što monstrum zaslužuje. Čak i “stari mudrac”, poznatiji kao Lao Ce, pristaje da bude državni činovnik. Kada mu je pripala muka od političara, odlučuje da napusti Kinu. Tek tako? Najpre će morati da napiše Tao-Te-Đing, “Knjigu puta i vrline”, na zahtev carinika, da bi mogao da nastavi put. Nije to ništa, mene su skidali golog – vrišti Čarli. Ti si nebitan, ovde je reč o maltretiranju državnog službenika, zločinu gorem od ubistva. Epilog je zaključak da “što je više zabrana, narod je sve siromašniji; što je više oružja, sve je veći nered u državi; što je više zakona i propisa, to je više lupeža i pljačkaša”. Ali, epilog je i konstatacija da “ko se u upravljanju zemljom služi mudrošću, biće njen zlotvor, ko upravlja zemljom ne služeći se znanjem, biće blagosloven”. Suviše sličnosti s Močvarom, ili grešim?

Drugačijeg je mišljenja Konfučije, koji tvrdi da bi “sukobi bili izbegnuti kad bi se uvela dobra uprava oličena u mudrim, visokim činovnicima obdarenim adekvatnim znanjem” i tako postaje preteča ideje good governance, primenjene u mnogim zemljama istinske demokratije. Takođe, ovaj agnostik nema nameru da na uvredu uzvraća blagošću, kao Lao Ce, već pravdom. Rezultat? Dugi niz godina, jedan od najmudrijih ljudi nije mogao da nađe posao u državnoj službi, iako ga s punim pravom možemo nazvati “činovnikom filozofom”.

Valjda je, sada, jasnije zašto Konfučije, u “Krvoslednicima”, “dobija” opkladu sa Lao Ceom. Ili da opet definišemo “javni interes”, na način na koji to čini Naivac Platonov?

Čak i da nisu postojale loše namere onoga koji interes države postavlja iznad interesa slobodnog čoveka, prostor koji je pomenutom definicijom stvoren za birokratsku manipulaciju opravdava sipanje otrova u pehar.

 Ajd’, živeli! Može još jedno, pred spavanje?

 

11. Vezivanje pijanog zakona za plot ili čin polurevolucionara?

 

Pod uslovom i da poverujemo da Sokratovo pozivanje na daimonion – unutrašnji glas koji ga odvraća od zla ili moralna snaga božanskog porekla, po Kolakovskom – nema ambicije stvaranja novog političkog pokreta ili nove religije, niko nas ne može ubediti da Filozof, kao nesporno mudar čovek, nije svestan maliciozne političke recepcije ovakvog stava od strane sudija. Ali, ovakvo prizivanje promena ustrojstva atinske države nema ni revolucionarni karakter, niti snagu da problem ličnog nezadovoljstva, buntovništva i ozlojeđenosti učini opštim. Na ovaj način, pobuna postaje lična i polurevolucionarna. A ko izvede revoluciju do pola, reći će mnogo godina kasnije Sen-Žist, sebi kopa ceo grob.

S druge strane, odbijanje da pobegne iz prdekane uz pomoć svojih učenika, koliko god to izgledalo paradoksalno, jeste, takođe, ili čin polurevolucionara ili posledica političkog vjeruju u Teos Ex Mechanos lične drame. Da li poznajete nekog revolucionara koji odbija mogućnost za bekstvo? Teško, ali zato znate gomilu onih drugih koji su se nečemu nadali do poslednjeg trenutka...

A Čarli? Izgleda da samo ta budala nije bila svesna uzaludnosti svog pokušaja da kreativno retardiranu instituciju pod idiotskim imenom “pozorište bez blagajne”, iz malignog stanja dezorganizacije, besparice i potpunog odsustva odgovornosti, prevede u teatar koji svojom misijom pravi jasnu granicu između elitizma i populizma i koji svojim kvalitetom upućuje ljude na blagajnu. Krunski doprinos zabludi jeste činjenica da su, za “Virdžiniju Vulf”, prvi put viđeni i tapkaroši ispred pozorišta. Ali, samo on nije bio “obavešten” da su za prethodno spomenutu komunjarsku glupost, u vidu umetnosti za dž, neki ljudi povatali nagrade, zdrpali pare i izdobijali gajbe. Samo on nije znao da se predstava ne pravi bez saglasnosti DB-a, milosti policije i blagoslova politike, i da će, pošto nije slušao nimfičnu pesmu vlasti, morati da sluša oluju. U marici, s lisicama na rukama i rukama na leđima. U ćeliji, licem okrenut prema zidu. Na optuženičkoj klupi, suočen sa sudijom – gluvljom od betona i glupljom od točka. Sokratovski nesvestan i značaja svoje lične pobune i ozbiljnosti javne optužnice.

Dakle, paralele postoje. Nedostatak svesti o lakoći i težini, u isto vreme – opet zahvaljujući “javnom interesu”, dokazivanja tako paušalne i uopštene optužnice kao što je “uvođenje demona i kvarenje atinske mladeži” (Nikola Pašić: “Zakoni su za protivnici, bre...”), ozbiljno dovodi u sumnju ili doslednost Sokratovu u ostvarenju namere da se dođe do Pravde ili mudru procenu cele situacije. Ili je pomenuti stvarno verovao u Ljubav, Poštenje, Hrabrost?

“Ma neće ti ništa, sine Sokrate, čika-sudije se samo malo čudno zezaju...”

 

12. Nevinost ili poslednji dani?

 

Ratujući, srčano i hrabro, u mnogim ratovima, naš junak nije stigao da shvati da je “boriti se za mir isto što i jebati se za nevinost”. Pošto je prvu Sokratovu “nevinost” detaljno opisao Platon u “Gozbi”, ostaje nam pitanje krivice po, malopre spomenutoj, optužnici.

Suštinsko, imajući u vidu da Dimitrije Tasić zamera Čarliju na “skarednom jeziku”. Nije jezik skaredan, skaredni su ljudi – relativno mirno odgovara Čarli. I u prilog svojoj odbrani, prilaže kritičarskom sudu, kao dokaz, moto iz Gogoljevog “Revizora” – “nije ogledalo krivo što je lice ružno”. “Ali je sav svoj jed ispljunuo na nedužnog Sokrata” – replikuje kritičar. Šta, bre, nedužan? Ovaj, nedužan... Svašta – oglašava se optuženi iz “Krvoslednika”. Kritičar, malo ste preterali, znate da je postao osetljiv posle makarona sa svinjskim ušima i papcima a la bajbok. A ti, robijaš, ruke na leđa, glava dole i okreni se prema zidu. Lakše malo, ljudi, ako Boga znate... Ušte malce i ke svršime rabota...

Dakle, Filozof ne priznaje bogove grada već izmišlja druge i tako kvari raskrupnjale omladince i napupele skojevke. Lepo rečeno, samo što nema veze s mozgom.

Poštuje zakonske norme, iako zna da su daleko od Pravde. Još lepše, i još dalje od logike.

Pokazuje aroganciju i taštinu. Ne poznajem nijedan zakon koji ovakvo ponašanje definiše kao krivično delo. Čak ni naš, ovakav šugav, invalidan i nedorečen, ne dozvoljava takvu lakrdiju.

Pa, u čemu je krivica?

U pokušaju, ozbiljnom ali nezavršenom, da Istinu, kao ideju od moralnog značaja, traži u Umu a ne u tradiciji. Da u traganju za njom ospori sve, uključujući i tradiciju na koju su, jelte, sudije obaška osetljive.

“Stoga je slobodno reći da onaj koji nalaže bespogovorno poštovanje tradicije kao takve i mudrosti kao takve prenete u tradiciju, mora prihvatiti da je Sokrat osuđen pravedno na smrt” – kaže Lešek Kolakovski.

“Sokratov hladan i samosvestan Um je u suprotnosti sa Instinktima plemenitih, onih koje je sudbina izabrala, znak je sumraka aristokratske kulture i dekadencije i vodi grčki duh u propast” – tvrdi Niče.

Slažem se, donekle... Samo, problem je u tome što posledice rušenja tradicije i jačanje dekadencije oseća, na svojoj koži, tek poneko od nas.

Nasuprot tome, konsekvence nakazne definicije “javnog interesa” osećaju stotine nepravedno osuđenih, hiljade pogrešno uhapšenih, milioni ljudi pred šalterima državnih službi, a sve u ime “zaštite” države od čoveka kao slobodnog pojedinca.

U tome je najveća Sokratova krivica. I majka svih grehova.