Jesen - zima 2005

  KRATKA ENCIKLOPEDIJA SRPSKE DUŠE
  Viktor JEROFEJEV
 
 

Ako Vas zanima imaju li muškarci neku budućnost, pitajte Pavića, sedamdesettrogodišnjeg živog klasika srpske književnosti ružičastih usana, rumenih obraza, živahnih očiju i čela glatkog kao u mlade devojke. Bez ikakvih tragova života na tom čelu, baš kao kod mlade devojke. Pristoji mu način na koji žmirka, a stvarno ume slatko da žmirka, i pri tom podseća na negovanog mačka koji se upravo napio mleka. A Pavić je popio baš puno mleka: njegove se knjige čitaju u celom svetu. Oblači se isto kao što žmirka, s ogromnim zadovoljstvom, ali pre svega drži se reda: u restoranu liči na francuskog egzistencijalistu u bordo džemperu, na beogradskim ulicama se, obučen u crnu kožnu jaknu s podignutom kragom, osmehuje pastvi, blagosiljajući više hiljada lokalnih čitalaca svojim autogramima, do kojih mogu doći i preko interneta. U restoranu naređuje kelneru, kao maleni princ, mašući malom rukom s ležernom kapricioznošću:
- Mini, šta nam danas preporučujete?
Mini odlazi od našeg stola sa sjajnim manirima balkanskih kelnera, utegnute zadnjice, no na Mininom licu sija obožavanje koje oseća prema njemu i kao kelner i kao čitatelj.
Sedimo u samom centru kulturnog života Beograda: ispod nas je knjižara i internet kafe, s jedne strane Filozofski fakultet, s druge Filološki.
- Tri puta sam zaboravljao ruski jezik - kaže Pavić, meko nižući ruske reči. - Učio sam ga za vreme nemačke okupacije. Nemci nam nisu zabranjivali da učimo ruski, ali ni engleski. Ako ste želeli, mogli ste učiti i jedan i drugi jezik.
Lako je meni s Pavićem: on se očigledno ponosi time što je prevazišao svoje obrazovanje, sebe samog, svoje višedecenijsko bavljenje i filozofijom i filologijom, iskoristivši pri tom starogrčku i vizantijsku retoriku kao osnovu svog pisanja.
- Srodne kulture naučile su me zvučnosti reči - u Pavićevim očima pojavljuje se lagana nadmenost. - Reč mora imati zvučenje.
- I kako to postižete?
Pavić nije glup. On sluti u mom pitanju daleku mogućnost zamke. Njegova nadmenost odmah prelazi u skromnost:
- U književnosti postoji samo jedno pravilo: ne smetajte rečima.
S tim se morate složiti. Kucamo se. Znam da je to pravilo teško shvatiti, a još teže ostvariti. Moje pominjanje Pavića u susretima s beogradskim studentima izazivalo je kiselu reakciju. Sudeći po tome, pravilo o kojem priča koristio je u svojim ranim pripovetkama, posle je došla samo igra uma. Bog mi je svedok, nisam ekspert za Pavića. Ipak, on počinje tankim glasom da mi deli komplimente, poredeći me s Mihailom Bulgakovim i Gombrovičem. Ćutke zabijam glavu u svoj biftek. Vraćam mu strelice. Govorimo o njegovom ogromnom uspehu u Rusiji. Pa naravno da je srećan zbog toga. I kakav je uostalom to Srbin koji ne voli Rusiju! Još nisam upoznao takvog Srbina.
Nisam još ni stigao u Beograd, a već su mi sa svih strana pričali o tome kako vole Ruse. Posle drugih evropskih država, gde po restoranima budno motre na tebe s takvim podozrenjem kao da očekuju da svakog časa hitro mazneš salvetu, escajg ili pepeljaru, brčkati se u bazenu srpske ljubavi - na to se čovek stvarno mora navići. Prvo pomisliš, tipično ruski: Šta hoće od mene? Ali onda shvatiš - neće baš ništa, oni te samo vole pa vole, sve vreme, potpuno nekoristoljubivo, pominjući i kad treba i kad ne treba Dostojevskog i Crvenu armiju. Oni su još ubeđeni da smo mi oslobodioci, njihovi spasioci, i ne obaziru se mnogo na prljave zavese koje vijore na vetru, provirujući kroz razbijene prozore zgrade Generalštaba, uništene u američkom bombardovanju.
- Dobro je kada ne znaš kako se zove predsednik države u kojoj živiš - kaže Pavić.
Možebiti da se njegova maštanja ostvaruju. Srbi su tu nalik Rusima: prema realnosti se ponašaju s divljenja vrednom ravnodušnošću. Pričaju mi kako su za vreme bombardovanja u početku išli u skloništa, a zatim su se ulenjili i prestali da odlaze, samo su ležali u krevetu i slušali kako zavijaju sirene. Stalno sam ih zapitkivao otkud tolika mržnja između Srba i Hrvata, zašto je toliko ljudi izginulo za vreme rata, a oni su mi nešto objašnjavali, gnjurajući po istoriji, a onda bi im pažnju skrenula neka sitnica i bilo je nemoguće vratiti ih na prethodni razgovor. Jedna od mojih srpskih prevoditeljica, vatreno zaljubljena u Ruse, uopšte prava dama, vrlo erotizovanog senzibiliteta, umiljato mi je pričala o tome kako su Srbi voleli crvenoarmejce, ali malo-pomalo priča se svela na to da su ih Srbi hranili, i čime su ih hranili, i kako su ruski vojnici pitali njenu baku ima li u njenoj kući neka devojka.
Buduća mama moje prevoditeljice skrivala se od oslobodilaca u podrumu, i pošto je ruski vojnici koji su pitali za nju nisu pronašli, a možda je i nisu tražili, poklonili su baki tek tako, iz čiste slovenske darežljivosti, odoru pravoslavnog sveštenika, sve sa njegovom kosom zalepljenom za odoru.
- Znači, mamu ipak nisu silovali - poradovah se ja.
Ona se zamislila.
- Nisu. Ali su zato silovali tatu.
- Kako tatu?
- Eto tako.
- Kako silovali? - u neverici sam zapitao, ne mogavši da poverujem u toliku seksualnu nepravovernost pripadnika Crvene armije.
- U stražnjicu. Tata je tada imao osamnaest godina.
Ipak, ništa od svega toga nije moglo uticati na ljubav prema Rusima, i nije uticalo, i neće. Ali zato je odnos Srba prema Amerikancima, s kojima su igrali igru koja se zvala SMART WAR, krajnje suzdržan: tuđinska kultura.
- Mi smo poslednji marksisti na svetu - kaže prevoditeljica. - Zato i ispaštamo.
Oni, marksisti, sada još samo u Mađarsku mogu da putuju bez vize. Čak i ako žele u Zagreb, na vizu moraju da čekaju petnaest dana. U Beogradu je počela da pada kiša. Dugi redovi otegli se pred ambasadama.
Rastadosmo se s Pavićem vrlo prijateljski. Bez obzira na svu svoju zarumenjenost, ipak je sebe nekoliko puta razborito nazvao starcem.
- Uzalud je to što radite - rekoh mu.
Trgao se, oprezno, osluškujući. Svi pisci boluju od taštine, to je profesionalna bolest.
- Zašto?
- Šta god izabrali, gubimo - izgovorio sam frazu koja je pre francuska nego slovenska.
Složio se klimnuvši glavom. Što sam ga više posmatrao to sam bolje razumevao stav Srbije prema Evropi, ali morao sam da se oprostim od Pavića jer se odjednom sve uskomešalo i ja se nađoh licem u lice sa balkanskim fantomom Kusturicom. Tačnije rečeno: ovo što je sledilo i za Kusturicu je previše.
Beograd je ofucan. Ofucan je na svim zamislivim i nezamislim mestima. Na ofucanim zidovima ispisane su prostote koje može da razume svaki Rus, sve i da ništa ne zna o srpskom jeziku. Ofucani su taksiji čija se vrata zatvaraju i otvaraju na potpuno ruski način. Ofucane su jakne i kišobrani.
- Gde si kupila te karirane pantalone? - vrlo zainteresovano pitao je moj vodič drugu moju prevoditeljicu.
- Donela mi ih je drugarica iz Nemačke.
Kako mi je to poznato. Kod nas je juče ili, možebiti sutra, a kod njih - danas.
Hotel u kojem sam bio smešten pravi je primer ruine preostale iz vremena “vesele” socijalističke arhitekture, sa rasklimatanim krevetima, madracima, lampama, hodnicima, doručkom, podovima i tim večito zapaljenim smrdljivim cigaretama službenika. Kao da čitav Beograd, koji je u mislima sovjetske liberalne inteligencije bio sinonim za slobodan grad, liči na lutku kojoj su otkinuli glavu. Počelo je još u Šeremetjevu, kada sam video šta se događa u jugoslovenskom avionu. Sve je bilo puno torbi, kao kod Babelja. Putnici u avionu sedeli su na balama robe. Kolena su im udarala u zube. Samo što je avion dodirnuo beogradsku pistu, svi su skočili i počeli da guraju jedni druge paketima i torbama, uvezanim kanapom. Postoje samo dve zemlje na svetu u kojima stjuardese nisu u stanju da obuzdaju taj “pravedni” torbarski bunt putnika: mi i oni, srodne duše.

II dio
Zemlja veselih izdavača
- Nisam sigurna da li će direktor naše izdavačke kuće moći danas da vas primi - rekla mi je prevoditeljica (u kariranim pantalonama) još na aerodromu. - On je vrlo zauzet. Obećao je da će pokušati da odvoji barem pola sata. On je predsednik Udruženja srpskih izdavača. A znate i sami, Sajam knjiga je.
“Znate i sami?” Ponovo sam se osetio kao kod kuće.
Te večeri se ispostavilo da je moja knjiga, zbog koje sam i doputovao, još uvek u štampariji i neizvesno je kada će biti gotova. Mogao sam odmah da se vratim za Moskvu, ali umesto da napravim skandal rešio sam da nešto pojedem. Jeo sam sa ostalim službenicima u sedištu kompanije Mikija, tehničkog urednika, koji još nije odštampao moju knjigu. Bio je pijan kada smo se upoznali, ali se za stolom, dok smo jeli, malo otreznio, da bi se zatim brže-bolje ponovo napio i, položivši glavu na sto, zapevao nekakve srpske pesme. Drugi službenici izdavačke kuće nisu obraćali pažnju na njega. I sami su prilično pili i što su više pili sve su više pažnje obraćali na kelnericu, nežno joj tepajući “dušice” i grleći je oko struka, kao ruski delegati na službenom putovanju. Grljenje kelnerice oko struka bilo je u punom jeku kada se konačno pojavio i sam direktor, glavom i bradom. Bio je trešten pijan, izljubismo se, kao najrođeniji, i ne prođe ni pet minuta a mi smo već pričali o večnim pitanjima. Najpre smo pričali o tome šta je bolje - šljivovica ili votka. Potom se poveo razgovor o karamazovskim temama. Direktor, koji je vino, pivo i šljivovicu najpre pio odvojeno, a potom sve češće istovremeno, reče mi da je svemu na ovom svetu Bog odredio mesto. Tako je kriminalac, po Božjoj zamisli - kriminalac. Takva mu je sudbina. Eto, on je na primer direktor, i još uz to zgodan muškarac. Zar ne? Zagladio je raščupanu kosu. Pa, da, naravno, potvrdio sam. A sudbina je kukuruza - da bude kukuruz. Miki je pevao srpske pesme. Rekao sam:
- A šta ćemo sa slobodom volje?
- Kakva sloboda volje kod kukuruza? - podsmehnuo mi se direktor.
- Pa, možda postoji neka razlika između kukuruza i čoveka? - dubokoumno sam primetio.
Direktor se s tim nije slagao. On nije video nikakvu razliku između čoveka i kukuruza, a s obzirom na to da je on ipak predsednik Udruženja srpskih izdavača, ko sam ja da mu protivrečim. Pričali smo još, ni manje ni više, tri sata, i sve to vreme “dušica” je stavljala na sto flaše pića i hranu, zbog čega je bila nagrađivana blagim šljapkanjem po stražnjici. Sviđalo joj se to: pa sam direktor ju je šljapkao po zadnjici. Bila je lepa. Svi su bili dobro raspoloženi. Miki je odjednom prestao da peva i ćutke je i nepoverljivo zurio oko sebe. Direktor ga je odvukao u toalet, i nije ih bilo čitav sat - nemam pojma šta su tamo radili. Kada su se vratili, direktor mi reče neka slobodno pijem koliko god mogu. Zatražio sam da krenemo. Izašli smo na ulicu. Na moje zaprepašćenje, direktor je seo za volan. Bio je toliko pijan da je isprva samo dugo zurio u volan, pokušavajući da shvati čemu služi. Poznajem mnogo izdavača, ali nikada me nijedan od njih, nigde na svetu, nije vozio u takvom stanju. Miki je zapevao i mi krenusmo u noćnu vožnju kroz Beograd. Bilo je to opasno putovanje. “Za svaki slučaj sam upitao: “Šta ako nas zaustavi policija?”
- Upucaće me - sa sigurnošću je izjavio direktor.
Ulice u Beogradu nisu tako široke kao u Moskvi. Vozili smo se desno, pa levo, i najverovatnije smo podsećali na one automobilčiće na vašaru kojima se možete sudarati, smejati se i voziti dalje. Konačno smo stigli do kružnog trga na kojem se nalazio i moj “hotel”, i direktor je izjavio da poziva mene, Mikija i još jednog prijatelja da budemo gosti njegove žene i njega. Ukratko, da dođemo kod njega i nastavimo razgovor o kukuruzu. Dok sam ja razmišljao o tom predlogu, kola su bez prestanka kružila oko trga, sve brže i brže. Na kraju smo se zakucali u leju s gladiolama, i pogazivši nekoliko crvenih cvetova, zaustavili se, udarivši malo glavama o šoferšajbnu. Onda sam ja otišao u hotel da spavam.
Sutradan, na Sajmu knjiga upoznao sam direktora izdavačke kuće. Bilo mu je drago što sam doputovao iz Moskve i srdačno se raspitivao kako sam proveo prethodno veče. Na moju sreću, Miki je, očiju crvenih kao gladiole, doneo paket mojih tek odštampanih knjiga. Moj vodič Zoran, koji se predstavljao kao trezvenjak, obećao mi je da će držati situaciju pod kontrolom. Nakon što sam svim novinarima koji su to želeli dao intervjue, ljudi iz izdavačke kuće pozvali su me na ručak u restoran na vodi. Prisutni su bili: Miki sa ženom, trezvenjak Zoran, dvojica nazoviknjiževnika Francuza iz Liona (u odelima tako pod konac da verovatno mogu da ih nose samo skribomani), Norvežanin koji je bio pokrovitelj Sajma, i ja. Restoran je bio simpatičan, hrana ukusna. Plašio sam se da ću s Francuzima morati da pričam o književnosti, no bezrazložno sam strepeo: na brodu se pojavio narodni orkestar. I pošto smo bili jedini gosti, zapevali su nam. Najpre se njihova muzika čula negde iza ugla, a zatim su došli do našeg stola, sve sa harmonikom, violinom, kontrabasom i gitarom: muzikanti su bili postariji, a zasvirali su i zapevali tako kao da im je to neko branio proteklih desetak godina. Pevali su prelepe srpske narodne pesme, i svi Srbi za stolom su takođe pevali, i norveški pokrovitelj je pevao, čak su i Francuzi kuckali po tanjirima u taktu muzike i klimali sa odobravanjem. Kelneri su takođe pevali. Svi su pevali i pili sve u šesnaest. Pravo slavlje nasred reke. Muzika je bila toliko glasna da mi se ponekad činilo da smo se odavno otkačili od obale, da plutamo po Dunavu i da ćemo se do jutra uliti u Crno more. Možebiti i da jesmo. Usred slavlja odnekud se pojavi i direktor, već potpuno pijan, i zapeva i on. U pesmama se pevalo o duši, srcu, i bilo mi je čudno što sam sve razumeo. Odjednom sam silno poželeo da otputujem u neko srpsko selo. Trezvenjak Zoran dirigovao je obema rukama, pozivajući starce muzikante čas šapatom čas vičući iz sveg glasa. Odjednom su zapevali na ruskom, svi gledajući u mene. A onda sam i ja malo zapevao, čvrsto ubeđen da u toj slovenskoj igri od toga neće biti neke štete. Zoran, mortus pijan, obećao mi je da će me ujutro odvesti u selo da pijem kozje mleko.
Sledećeg jutra, direktor se, noseći crne naočare za sunce, ponovo zvanično upoznao sa mnom, objasnivši mi da nije mogao da se vidi sa mnom ranije jer je tih dana imao neke neodložne obaveze. Došao je Zoran i, gledajući u stranu, rekao mi da je jutros dolazio u moj hotel da bi me odvezao da pijem kozje mleko i da me upozna sa srpskim selom, ali me nije našao u hotelu. Shvatio sam da je dosta tih lagarija o slovenskim vrlinama i da moram da bežim glavom bez obzira.
Pobegao sam kod drugog izdavača koji je takođe objavio moju knjigu. Tu je sve delovalo nekako elitnije. Tu sam ponovo sreo i moju stariju prevoditeljicu, sa čijim su ocem i počeli problemi sa Crvenom armijom. Dugo mi je pričala o tome kako jedan ruski pisac, čiju je knjigu takođe prevela, nikako nije mogao da razume šta ona zapravo hoće od njega.
- Ali, vas volim više od njega - rekla je potpuno iskreno. - On je mešanac, a vi ste - pravi Rus. Ili se možda varam?
Pošteno sam priznao da sam stopostotni Rus. U očima joj je zasijalo nešto tako silno da sam pomislio da se ne bih dobro proveo da sam rekao da sam Jevrejin ili Amerikanac. U tom trenutku stigao je i direktor, ne, ne onaj, već drugi, ovaj je i sam pisac. Pošto sam već počeo da se dosađujem, sa zadovoljstvom sam pošao s njim na ručak, ne bih li konačno saznao nešto o tome šta se dešava s demokratijom u Jugoslaviji, šta misle o strašnom ratu, Miloševiću i američkom SMART WAR. Da bi izašli u susret mom intelektualnom apetitu, na ručak su pozvani i uvaženi ljudi: istoričar, filozof i moja starija prevoditeljica, vatrena obožavateljka stopostotnih ruskih pisaca. Umesto u suludi restoran na vodi, otišli smo u ekskluzivan restoran u nekom podrumu, mesto na kojem mogu da predahnu tako umni ljudi. Ispostavilo se da restoran, začudo, nije bio ofucan. Ni stolovi nisu bili ofucani, a i zidovi, na kojima su bili naslikani razni prizori iz gradskog života, delovali su kao potpuno novi. Seli smo i naručili srpsku zakusku. Ništa nije slutilo na neku nevolju. Pojavio se omanji orkestar, obećavajući tihu muzičku pratnju uz razgovor. Postavio sam svoje prvo pitanje o strašnom ratu.
- Zar vi da govorite o strahotama, vi koji poznajete ljudsku prirodu iznutra, vi, koji ste napisali priču ”Popugaičik”! - uzviknula je prevoditeljica.
“Ah, sada ćemo konačno malo i porazgovarati”, pomislio sam.
No, tada se dogodilo nešto nepredviđeno. Savršeno trezven filozof koji je sedeo sa nama odjednom je zapevao. Tačnije, tako je glasno i lepo zapevao, da je odmah bilo jasno: čovek je profesionalac. Otpevao je jednu starogradsku pesmu i odmah počeo da peva drugu. Gosti za susednim stolovima su živnuli, neki su i sami zapevali a neki su tapšali filozofu. U starogradskim romansama koje je pevao filozof manje je bilo reči o duši i srcu, a više o ciganskoj tuzi, ali, sve u svemu, i tu se radilo o ljubavi.
- Je l’ da ima popovski glas? - dreknula mi je na uvo prevoditeljica, naslonivši se na mene čitavim svojim telom.
Htela je još nešto da me pita, ali sam joj rekao da bi ipak trebalo da slušamo filozofa. Filozof je pevao pola sata, sat, sat I po... Vreme je prolazilo, a on je samo pevao i pevao.
- Srbi ni u čemu nemaju meru - rekla je posle tri sata pevanja moja prevoditeljica.
- Ne smetajte rečima - rekao sam, citirajući Pavića.
Rastali smo se u zoru, ali je filozof ostao da još malo peva. Kada sam se tog jutra, neispavan, vraćao avionom za Moskvu, on je, nesumnjivo, i dalje pevao.
Moguće je da još uvek peva.
Beograd - Moskva, 2002.


S ruskog prevela Vesna Jevremović