Jesen - zima 2005

  BALADA O MAČKI
  Vera Primožić
 
 

BALADA O MAČKI

Tu si ko sveća, kao lahor
blistavih očiju i daha
kao kraj kuće visoki bor
U vrhu pun zvezdanog praha

Predeš kao nekad mi na vratu
Postojiš, drhtiš u venama
Upravljaš damare u satu
i rasplićeš se u sjenama

Grumenom tame i bjeline
u šarama da te prepoznam
Na sve što hoće da te dirne
ko verni čuvar lajala sam

Katkad smo bile kao jedno
Ti ljudsko biće, a ja mačka
lutanje dugo, nepregledno
i na kraju lutanja tačka

Od istog kruga, srži iste
jednako bešumna i sama
satkana od iskoni čiste
i večno nedirnutih tama

Tu si. Kotrljaš se na podu
Plešeš uz neke čarobne note
i svaki pokret u tvom hodu
pun je muzike i ljepote

Soba i u njoj sigurnost zida
sigurnost prozora i vrata
a napolju nedogled vida
život pun borbe i inata

Napolju neki drugi ljudi
i zlo u njima – džehenem pravi
Napolju psi i dlan pun studi
Uzalud sunce bdi u travi
Šta li se  desilo i kada
šta biće moje drago
Jesi li zgasla iznenada
il rumen ostavljala tragom

Dal’ te progutao plamen vatre
il voda puna mutnog kala
Dal’ čeljust krenula da satre
Gde si Mirjana moja mala

Sada si pramen večne more
San što tek nemire udahne
silueta u viru zore
i ova suza što ne sahne

Predeš ko nekad mi na vratu
Postojiš,  drhtiš u venama
Upravljaš damare u satu
i rasplićeš se u zjenama

 

KRIVA SAM
I KAD PRAŠTAŠ

Kriva sam i kad praštaš
i kad oprost tražim

Pred tobom se ne umem
prometnut u tišinu
a ipak, od svih tiše
govorim da te ljubim

Od svih najviše ličim
na zmijoliku tajnu
i varku koja boli

Od svih koji te prate
moj korak poslednji je

Iza mene niko
niko da bude svedok
da jesam koračala

Ispred mene niko
niko da doseti se
da ću na tvome pragu
u vremenu bez rampi
stajati kad svi prođu

A sad, sad sam samo
potvrda koju nemaš
možda zaista grešna
što te branila nisam
što ne znam da te branim
od vala i od ruku
čija obala jesi